Nani Moreti: Fenomen Berluskoni

POLITIKA I FILM
Još od prvog filma (snimljenog 1973), italijanski reditelj, scenarista, glumac i producent Nani Moreti (1953) važio je za indirektnog političkog aktivistu (levičar), ali je u poslednjem filmu "Kajman" načinio i više nego očigledan iskorak, otvoreno upirući prst u mnoge kontroverzne poslove i političke poteze bivšeg premijera Silvija Berluskonija.
Zanimljivo, ali ovaj film koji je nedavno na zatvaranju videla i publika 34. Festa (očekuje se i njegova redovna distribucija), pred italijanskom publikom se pojavio prošle godine, tik pred izbore u Italiji, te ne čudi što su mnogi skloni da tvrde da je "Moreti tako srušio Berluskonija".

Kako bilo, tek ovaj originalan, uvek ličan, istraživanju i sebe i bogatog sveta filma sklon autor ("Ecce bombo", "Slatki snovi", "Bjanka", "Intimni dnevnik", "April", "Soba moga sina"...), dvostruki dobitnik kanske "Zlatne palme", stvara sa istim žarom već 34 godine. Trenutno snima novi film pod nazivom "Svaki njegov film" (u francuskoj koprodukciji), a u maju će se na 60. Kanskom festivalu, pred publikom studentima i učesnicima festivala održati i svoju Master klasu i prisustvovati onoj, koju će 24. maja, održati i Martin Skorseze...

U ekskluzivnom razgovoru za "Politiku" (hvala Ronaldu Mauru), Moreti je bio otvoren, ciničan i duhovit, spreman da kaže koju i o svojoj prebrođenoj bolesti (imao je rak), ljubavi prema sinu, svom razvodu, ali i o filmu "Kajman" sa kojim je razgovor i počeo.

Je li ovo film o ljubavnom rastanku, razvodu, film o politici ili politički stav?

– Nisam želeo da posvetim ceo film Silviju Berluskoniju, nisam hteo da mu dam takav "poklon". Ali, mislio sam da je apsurdno da prolazimo kroz 12 godina njegovog političkog života a da ništa o tome ne kažem ljudima. Kako nema nijednog zakona na Zemlji koji obavezuje da se u filmu ispriča samo jedan priča, poželeo sam da istoivremeno ispričam nekoliko njih koje povezuje jedan lik – producent. Ako bih bio prinuđen da koristim kakav slogan za moj film, rekao bih da je to: posveta filmskoj umetnosti, ljubavna priča i politički film. Glavni lik – producent Bruno, prolazi kroz niz kriza i grešaka, ali ipak u sebi ima energiju da deluje, reaguje. U Italiji je jedan od omiljenih fudbalskih sportova žaliti se na sve živo i izigravati žrtvu, uvek smatrati da je neko drugi kriv. Bruno nije snimio film 10 godina, raskinuo je sa svojom ženom, reditelj i glumci su ga napustili, studio je razrušen, ali on pronalazi energiju da reaguje i da počne sve iz početka i da se na druge ne žali.

Zašto ste se zainteresovali i za temu o raspadu porodice, može li se to povezati sa današnjom Italijom?

– Želeo bih da podsetim da sam u filmovima uvek mnogo govorio i o sebi. O svojoj bolesti, rođenju deteta i mnogim drugim, lepim ili ružnim, stvarima. U "Kajmanu" sam izneo neke stvari koje me dotiču lično. Možda bi ih o mom razvodu bilo i više da nisam i otac desetogodišnjeg sina. Ali, mislim da su sve moguće interpretacije moga filma prihvatljive, čak i ona da je raspad porodice i neka vrsta metafore raspada Italije, iako nisam o tome razmišljao kada sam pisao scenario.

Da li ovaj film zaista doprineo gubitku Berluskonija na izborima?

– Nikada to nisam rekao, niti tvrdio. Naprotiv, mnogi lideri italijanske levice smatrali su suprotno, a neki su se čak bojali da bi "Kajman" mogao da izazove efekat bumeranga i okrene jedan broj glasača od kandidata levice. Neki od njih su me čak zamolili da pokušam da odložim premijeru filma u dane posle izbora da ne bih "izazvao nesreću". To sam smatrao glupim i odgovorio sam im navodeći primer filma "Farenhajt 9/11" Majkla Mora, koji je pred publiku izašao pred izbore u SAD, a nije ugrozio pobedu Džordža Buša. Kako bilo, moj zadatak je bio da snimim dobar film, a ako je on pomogao da se Berluskoni skloni sa političke scene, nadam se zauvek, onda mi je zbog toga drago.

Da li je Berluskoni video film, da li je reagovao?

– Niko nikada nije video Bersluskonija u bioskopu u kojima se prikazivao ovaj film. Predpostavljam da ga je gledao, ali verovatno kod kuće na DVD-u. To ne bi bila jedina ilegalna stvar koju je uživotu uradio! Nikada ga nisam sreo niti bih to želeo.

Koristili ste i arhivske snimke premijera, je li to bilo unapred predviđeno?

– Mnogo godina ranije, planirao sam da snimim dokumentarni film o Berluskoniju, kao đavolskom liku. To je bila ideja o filmskom dnevniku u kojem bih intervjuisao desničare iz raznih delova Evrope, što nema mnogo veze sa italijanskom desnicom. Mnogo toga sam snimio, ali nikada nisam završio taj film. Pred snimanje "Kajmana", pregledao sam mnogo materijala. Nisam ga u celosti iskoristio ali hoću, u formi DVD dnevnika. U njega ću staviti i snimke Berluskonija, nasmejanog i veoma srećnog u društvu Džordža Buša. Tu je srećan kao malo dete, uz svog drugara Džordža. Čuje se i njegova retorička kanonada, sve same pohvale SAD, a njegov engleski je očajan. Da sam i to iskoristio u filmu bilo bi previše.

U filmu, u jednom trenutku, čuje se i to da je Berluskoni promenio Italiju. Kako?

– "Fenomen Berluskoni" prvo se odrazio na kulturnom, pa tek onda na političkom planu. Zemljište je, dakle, višeslojno zagađeno. Ali ono je počelo da se zagađuje i pre njegovog zvaničnog političkog života, on je samo pronašao dobro zemljište gde bi se zasadio. Hoću da kažem da je Italija produkt Berluskonija, ali i Berluskoni je produkt Italije. Sigurno je da se i u ostalim zemljama može pronaći isti pristup svetu politike, ista agresivnost u pristupu, ali samo je u italijanskoj demokratiji bilo moguće naći takvog medijskog imperijalistu koji je postao i glava vlade.

Negde na samom početku svoje karijere izjavili ste da u Italiji stalno sanjaju novi film u novom svetu. Da li još uvek sanjate taj san?

– Odrastao sam na italijanskom filmu 60-ih, na Belokiju, Fereriju, Pazoliniju, Bertolučiju, na francuskom "novom talasu", na slobodnom filmu iz zemalja takozvanog Istočnog bloka. Moj filmski ukus uvek je bio u direktnoj vezi s mojim rediteljskim izborom. U svim tim filmovima politički aspekt ili kinematografska forma nije ono što je bilo najvažnije. Najvažnija je bila realnost koju su ti filmovi izražavali. To je ono što je uvek aktuelno, što me još uvek drži u filmu i vraća želji da ih iznova stvaram.

Čak i onda kada Vas poneki italijanski novinar, povremeno proglasi "filmski mrtvim"?

– Ne plašim se takve "smrti" jer uvek mogu da se vratim svojoj "Super 8" s kojom sam i počeo. Uvek mogu da ostanem producent, glumac, scenarista, organizator malih filmskih festivala. Dakle, ne može se moj kontakt s filmom tako lako prekinuti, a zanimljivo je i to da me "filmski mrtvim" proglašavaju samo oni sa desnice.

Da budemo iskerni, ovo je i film o sredovečnoj krizi jednog muškarca. Kako Vi kroz nju prolazite?

– Šta vam je, pa ja sam još dečko! Sve je isto kao kada je počela moja veza sa svetom filma. Danas se još uvek osećam sposobnim i spremnim da snimam filmove kao reditelj i da gledam tuđe filmove kao što sam to činio pre 30 godina!

Tri decenije u filmu je i tri decenije života?

– Tokom svih ovih godina nisam jedino siguran da sam uspeo da razumem život ili da iskusim sve zamke života. Recimo, nikada nisam bio u zatvoru, a znam da mnogi koji su iz njega izašli prvo kažu: "Sada znam ko su mi pravi prijatelji". Prebrodio sam tešku bolest, imao sam rak, ali nisam poput drugih u bolesti sličnih meni, odmah posle izgovorio "Sada razumem prave vrednosti života". Nisam siguran da razumem i da umem da prepoznam sve istinske vrednosti života. Moj otac koji nije bio levičar, učio me da budem karijerista. "Uspeh je nešto drugo, ali bi mogao da probaš", govorio je. Imati karijeru, biti karijerista, u Italiji baš i nije nešto popularno. U poslednjih 20 godina čak se smatra da je onaj koji ima karijeru veoma glup čovek. Nadao sam se da ću posle rođenja sina imati manje opsesivnu vezu sa filmom, ali to se, nažalost, nije dogodilo. Jasno je da je on u moj život doneo mnogo bogatstva, ali ja još uvek nemam slabiju vezu sa mojim poslom. Ostao sam opsesivac i perfekcionista kakav sam bio i pre. Hvala Bogu što u Boga ne verujem!

A verujete li u ljubav?

– Nije potrebno da ste zaljubljeni ili u ljubavnoj vezi, da biste znali da ona postoji. Ljubav postoji i to je činjenica!