Мик Џегер или Енди Ворхол

Лепше је живети у Новом Саду, али узбудљивије у Београду, зар не? Да, наравно, рекла би већина становника ових градова не само данас него и у прошлим временима, тачније – у минула три века, током која се и може сагледавати историја њиховог урбанитета. Шта би, опет, то лепше и узбудљивије значило у културолошком контексту који у (пост)модерно доба неминовно подразумева и тзв. културу свакодневице? Да ли је реч о традиционалном ривалству традиционалног културног центра и савремене престонице, ривалству добро знаном већини европских земаља (од Италије и Шпаније , преко Русије и Пољске, па све до Немачке и Енглеске)?
Деветнаестовековна "Српска Атина" последњих година све очигледније реафирмише свој изворни, (средњо)европски културни идентитет. Часопис "Свети Дунав" посвећен управо средњоевропској књижевности и култури, који је покренут у оквиру земунског "Писма", у новембру 2006. године прославио је деценију свог излажења у Новом Саду; међународни фестивал новог и алтернативног театра ИНФАНТ, у продукцији Културног центра Новог Сада, постао је релевантна одредница у европској позоришној мрежи; на интернационалном џез-фестивалу, који је већ дуго организује исти културни центар, прошле јесени је, поред осталих, наступала и једна мега-звезда какав је Ришар Боне (потписник ових редова први пут у животу видео је новосадску публику свих узраста око, испред и изнад Велике сцене СНП-а на ногама, у истинском трансу).

О EXIT-у који је из године у годину све посећенији не треба ни говорити: Иги Поп или Стинг сами по себи довољна су гаранција успеха једног музичког догађаја; друга је, пак, прича прошлогодишњи концерт Ероса Рамацотија на стадиону Ф.К. ВОЈВОДИНЕ или пролећни европски фестивал уличних свирача, који својим присуством увек поново потврђују почетну тезу мог текста. Питање-изазов гласи: где би се у пренатрпаном и пребучном Београду, а да то има смисла, један такав даноноћни улични фестивал одржавао?

Појам догађања заправо разликује новосадску и београдску културну сцену. Од клупских журки преко филмских фестивала па све до рок (али и турбофолк!) концерата, у Београду овај појам увек подразумева извесну масовност, фрку, гужву. За Нови Сад су фрка и гужва много камерније категорије, интимније, присније – поменути Ришар Боне, на пример, у Београду никада не би био догађај на сцени ма ког позоришта него тек наступом у Сава-центру, на Сајмишту, у Арени. А улични свирачи остали би вероватно непримећени у вреви и буци београдских улица, чак и да се појаве на Калемегдану!

Зато Мик Џегер, стари спктаклмајстор, овог лета наступа управо у Београду пред стотинак хиљада људи, док је за Нови Сад најављен долазак генијалног Вудија Алена, некако у слично време, али на новоосновани филмски фестивал – што значи, у најбољем случају у неку велику биоскопску салу. Најзад, подсетимо да је велика европска изложба Ендија Ворхола прошле године гостовала у Новом Саду у неколико сталних галеријских простора, дакле већ у старту је елиминисана могућност мегапоставке и масовности читавог збивања.

Очито, деметрополизација и децентрализација културног простора Србије на почетку 21. века (поменимо као куриозитет и Саманту Фокс у Чачку!) доноси и својеврсно преобликовање појма и праксе културног догађаја. Чини се да ће будућност демантовати прошловековни сензибилитет који је квантитет увек саображавао квалитету појаве: по логици – ако је Џегер, бесмислено је (и неисплативо!) да то испрати мање од 100.000 посетилаца; како је онда смислено (и исплативо) доводити (постхумно) Ворхола или живог Вудија Алена када се, с обзиром на концепцију, не може очекивати ни десети део толике публике?!

У ери интернета, кућног биоскопа и савршених музичких доживљаја уз поседовање солидних собних музичких линија, људи све ређе напуштају своје домове да би ишли ка културном догађају, напротив – у могућности смо да тај догађај  иде ка нама и ту могућност сви обилато користимо (ко, рецимо, каже да је у последњих месец дана више филмова погледао у биоскопу него на TB-у или DVD-плејеру, тај сигурно лаже!). Сходно том великом повратку приватности, том суштинском преласку из споља (20.век) ка унутра (21. век, у којем се чак и све више едукације, послова и сл. обавља на овај или онај начин из сопственог станишта), све анахронији постаје концепт културних макродогађаја, док све више добија реални смисао концепт условно речено микродогађаја – књижевног, музичког, ликовног. Ових дана отворена је у невеликој новосадској галерији "Златно око" изложба која садржи десетак цртежа и графичких листова Пикаса, Далија и Мироа, но која је оправдано задобила третман великог културног догађаја; да ли би у некој београдској галерији сличног капацитета она имала сличан третман? Звучи парадоксално али сасвим логично да се на почетку новог миленијума камерно почиње доживљавати као велико (ако је, наравно, и квалитетом такво), док масовно мегадогађање све више личи на својеврстан жал за прошлим.

Поновићу да је живети у Београду још увек узбудљивије а у Новом Саду лепше. Најавићу и две, у већ описаном контексту камерне али вредносно велике манифестације које ће у априлу обележити новосадску културну сцену: Први међународни ПРОЗАФЕСТ који ће окупити десетак најеминентнијих домаћих и европских аутора, те већ традиционални НОМУС који доноси музичке свечаности највишег ранга. АРТ-клуб Културног центра Новог Сада, Свечана сала Градске куће, библиотеке градских гимназија и факултета, Синагога и слични простори неће угостити онолико публике колико може Дом Синдиката или хала Пионир, рецимо, али ће још једном показати да злокобне слутње о орвеловском евроазијском путу Новог Сада ни најмање нису тачне, већ да је његов пут – напротив! – на културном плану све (средње)европскији, посебно док, с друге стране, водеће домаће турбофолк-звезде буду своје централне концерте одржавале на Маракани и сличним београдским мегасценама.