Mik Džeger ili Endi Vorhol

Lepše je živeti u Novom Sadu, ali uzbudljivije u Beogradu, zar ne? Da, naravno, rekla bi većina stanovnika ovih gradova ne samo danas nego i u prošlim vremenima, tačnije – u minula tri veka, tokom koja se i može sagledavati istorija njihovog urbaniteta. Šta bi, opet, to lepše i uzbudljivije značilo u kulturološkom kontekstu koji u (post)moderno doba neminovno podrazumeva i tzv. kulturu svakodnevice? Da li je reč o tradicionalnom rivalstvu tradicionalnog kulturnog centra i savremene prestonice, rivalstvu dobro znanom većini evropskih zemalja (od Italije i Španije , preko Rusije i Poljske, pa sve do Nemačke i Engleske)?
Devetnaestovekovna "Srpska Atina" poslednjih godina sve očiglednije reafirmiše svoj izvorni, (srednjo)evropski kulturni identitet. Časopis "Sveti Dunav" posvećen upravo srednjoevropskoj književnosti i kulturi, koji je pokrenut u okviru zemunskog "Pisma", u novembru 2006. godine proslavio je deceniju svog izlaženja u Novom Sadu; međunarodni festival novog i alternativnog teatra INFANT, u produkciji Kulturnog centra Novog Sada, postao je relevantna odrednica u evropskoj pozorišnoj mreži; na internacionalnom džez-festivalu, koji je već dugo organizuje isti kulturni centar, prošle jeseni je, pored ostalih, nastupala i jedna mega-zvezda kakav je Rišar Bone (potpisnik ovih redova prvi put u životu video je novosadsku publiku svih uzrasta oko, ispred i iznad Velike scene SNP-a na nogama, u istinskom transu).

O EXIT-u koji je iz godine u godinu sve posećeniji ne treba ni govoriti: Igi Pop ili Sting sami po sebi dovoljna su garancija uspeha jednog muzičkog događaja; druga je, pak, priča prošlogodišnji koncert Erosa Ramacotija na stadionu F.K. VOJVODINE ili prolećni evropski festival uličnih svirača, koji svojim prisustvom uvek ponovo potvrđuju početnu tezu mog teksta. Pitanje-izazov glasi: gde bi se u prenatrpanom i prebučnom Beogradu, a da to ima smisla, jedan takav danonoćni ulični festival održavao?

Pojam događanja zapravo razlikuje novosadsku i beogradsku kulturnu scenu. Od klupskih žurki preko filmskih festivala pa sve do rok (ali i turbofolk!) koncerata, u Beogradu ovaj pojam uvek podrazumeva izvesnu masovnost, frku, gužvu. Za Novi Sad su frka i gužva mnogo kamernije kategorije, intimnije, prisnije – pomenuti Rišar Bone, na primer, u Beogradu nikada ne bi bio događaj na sceni ma kog pozorišta nego tek nastupom u Sava-centru, na Sajmištu, u Areni. A ulični svirači ostali bi verovatno neprimećeni u vrevi i buci beogradskih ulica, čak i da se pojave na Kalemegdanu!

Zato Mik Džeger, stari spktaklmajstor, ovog leta nastupa upravo u Beogradu pred stotinak hiljada ljudi, dok je za Novi Sad najavljen dolazak genijalnog Vudija Alena, nekako u slično vreme, ali na novoosnovani filmski festival – što znači, u najboljem slučaju u neku veliku bioskopsku salu. Najzad, podsetimo da je velika evropska izložba Endija Vorhola prošle godine gostovala u Novom Sadu u nekoliko stalnih galerijskih prostora, dakle već u startu je eliminisana mogućnost megapostavke i masovnosti čitavog zbivanja.

Očito, demetropolizacija i decentralizacija kulturnog prostora Srbije na početku 21. veka (pomenimo kao kuriozitet i Samantu Foks u Čačku!) donosi i svojevrsno preoblikovanje pojma i prakse kulturnog događaja. Čini se da će budućnost demantovati prošlovekovni senzibilitet koji je kvantitet uvek saobražavao kvalitetu pojave: po logici – ako je Džeger, besmisleno je (i neisplativo!) da to isprati manje od 100.000 posetilaca; kako je onda smisleno (i isplativo) dovoditi (posthumno) Vorhola ili živog Vudija Alena kada se, s obzirom na koncepciju, ne može očekivati ni deseti deo tolike publike?!

U eri interneta, kućnog bioskopa i savršenih muzičkih doživljaja uz posedovanje solidnih sobnih muzičkih linija, ljudi sve ređe napuštaju svoje domove da bi išli ka kulturnom događaju, naprotiv – u mogućnosti smo da taj događaj  ide ka nama i tu mogućnost svi obilato koristimo (ko, recimo, kaže da je u poslednjih mesec dana više filmova pogledao u bioskopu nego na TB-u ili DVD-plejeru, taj sigurno laže!). Shodno tom velikom povratku privatnosti, tom suštinskom prelasku iz spolja (20.vek) ka unutra (21. vek, u kojem se čak i sve više edukacije, poslova i sl. obavlja na ovaj ili onaj način iz sopstvenog staništa), sve anahroniji postaje koncept kulturnih makrodogađaja, dok sve više dobija realni smisao koncept uslovno rečeno mikrodogađaja – književnog, muzičkog, likovnog. Ovih dana otvorena je u nevelikoj novosadskoj galeriji "Zlatno oko" izložba koja sadrži desetak crteža i grafičkih listova Pikasa, Dalija i Miroa, no koja je opravdano zadobila tretman velikog kulturnog događaja; da li bi u nekoj beogradskoj galeriji sličnog kapaciteta ona imala sličan tretman? Zvuči paradoksalno ali sasvim logično da se na početku novog milenijuma kamerno počinje doživljavati kao veliko (ako je, naravno, i kvalitetom takvo), dok masovno megadogađanje sve više liči na svojevrstan žal za prošlim.

Ponoviću da je živeti u Beogradu još uvek uzbudljivije a u Novom Sadu lepše. Najaviću i dve, u već opisanom kontekstu kamerne ali vrednosno velike manifestacije koje će u aprilu obeležiti novosadsku kulturnu scenu: Prvi međunarodni PROZAFEST koji će okupiti desetak najeminentnijih domaćih i evropskih autora, te već tradicionalni NOMUS koji donosi muzičke svečanosti najvišeg ranga. ART-klub Kulturnog centra Novog Sada, Svečana sala Gradske kuće, biblioteke gradskih gimnazija i fakulteta, Sinagoga i slični prostori neće ugostiti onoliko publike koliko može Dom Sindikata ili hala Pionir, recimo, ali će još jednom pokazati da zlokobne slutnje o orvelovskom evroazijskom putu Novog Sada ni najmanje nisu tačne, već da je njegov put – naprotiv! – na kulturnom planu sve (srednje)evropskiji, posebno dok, s druge strane, vodeće domaće turbofolk-zvezde budu svoje centralne koncerte održavale na Marakani i sličnim beogradskim megascenama.