Прича о причама

Ако је судити по истраживањима јавног мњења, импресивно делује податак да више од 40 одсто људи у Србији данас верује да је земља на добром путу. Несвакидашњи су и подаци о подршци грађана странкама и политичарима. Разлика у рејтингу између две првопласиране странке одавно није била готово двострука. Мада је у међувремену било драматичних успона, подаци о популарностипрвог потпредседника владе и поверењу које има у јавности упоредиви су једино са успенијем Слободана Милошевића крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века.

Мада је незахвално поредити људе, а посебно политичаре, интересантно је питање шта је заједничко личностима које су обележиле новију српску политичку историју? Без двоумљења рекло би се то што је свако имао своју,,причу”, односно велику идеју која је имала снагу да заведе масе. Нису то, дакле, биле празне приче, они циљеви и задаци обавезни у сваком страначком програму или експозеу мандатара за састав владе, већ они специфични позиви који погађају народна осећања и буде наде.

Милошевић је имао више прича, али главна која га је учинила вођом била је буђење и подизање националног достојанства. Остале приче – о очувању Југославије, шведском стандарду, заштити српског народа итд. нису биле аутентично његове. У извесном смислу оне су представљале помоћне падобране који су успорили суноврат након што је главна прича доживела крах.

Парадоксално, политичар коме је причање прича био посао и који је знао, можда, најлепше да прича – није имао своју велику „причу”. У најбољим данима Вук Драшковић је могао само да жали што је његову причу Милошевић већ испричао. Поред тога, идеја с којом је он покушавао да се наметне није имала универзални карактер. Обраћао се само једном делу давно поражене Србије, а и ту је био недоследан.

У историји Србије остаће забележен и човек који није стигао да исприча своју причу. Ђинђића су убили у време када је његова прича тек настајала. Никада нећемо сазнати да ли би замисао о промени националног менталитета, која је избијала из сваке његове речи, икада наишла на ширу подршку. Дуга поворка иза његовог ковчега, колико даје наду толико и онеспокојава будуће реформаторе колективног духа.

Тешко да се ико сећа било ког интервјуа, или говора Војислава Коштунице. Међутим, свако зна шта је била његова идеја водиља. Мада је ушао у анегдоте, то свакако није био легализам (а ни борба за правну државу). Пре би се могло рећи да је легализам био средство за јачање националног идентитета и очување територија.

Борис Тадић је у политику дошао тихо и ушао у легенду тиме што је афирмисао замисао о Србији у ЕУ. У томе је у почетку био веома успешан јер су сви поверовали у његову европску причу – и они који су желели евроинтеграције и они који су им се противили.

Још увек је отворено питање, шта ће урадити Вучић, али његова прича ће свакако остати забележена. Може ли се једноставније описати једна политичка идеја него у три речи – борба против корупције.

Заједничко свим овим причама је да су у средишту имале борбу за некакву правду и признање. Све су биле општег карактера јер су се обраћале читавој нацији чак и када нису биле у интересу свих. Све су биле повезане с неком врстом обећања и све су представљене као борба Давида и Голијата.

Мада се свака од поменутих прича везује за конкретну личност, пре би се могло рећи да је текст већ био припремљен. Било је потребно само да се појави неко ко ће га прочитати. Приче су проналазиле своје ауторе и актере. Успех се крио у томе да се већ готове приче препознају и ауторизују. Зато је, неретко, било потребно, само неколико речи или реченица, па да се народ изненади и задиви нечим што је већ било познато.

Но, у корену сваке од ових успешних прича обично се крио и извор будућег суноврата. Сви који своје приче нису озбиљно схватали, који нису знали, или могли да се са њима носе, као и они који су имали недостојне шерпасе, пропали су под теретом својих прича. Уместо достојанства,Срби су за време Милошевића доживели најстрашнија понижења. Драшковић је своју причу напустио. Ђинђићеви шерпаси су, част изузецима, испољавали најгоре црте менталитета који је он покушавао да промени. Коштуница није имао снаге да испуни своја обећања. Тадић је изгубио вољу за моћ и допустио да му прича побегне. За Вучића ће бити највећи изазов да своје окружење обузда од пошасти против које се бори. Његова прича ће трајати онолико дуго колико у томе буде успешан.

На срећу, најважније приче у Србији тек чекају да буду испричане. Тешко је рећи када ће оне доћи на ред и да ли је онај ко ће их испричати већ ту или још није ни стасао. О томе ће одлучити саме приче.

Владимир Вулетић,

ванредни професор на Филозофском факултету у Београду