Таленти и обожаваоци

Једном приликом, у авиону из Париза, приметио сам неугледно обучену жену, изразито пегаву и прилично неуредне косе. Учинила ми се однекуд позната. Док је, онако ситна, дремала склупчана у седишту у коме је нормалан човек једва седео, размишљао сам ко би то могао бити. А онда ми је синуло – била је то Изабел Ипер! Моја омиљена глумица, апсолутно непрепознатљива у тој изгужваној и запуштеној варијанти.

Неколико дана касније видео сам је у Шаброловом филму „Rien ne va plus” у улози фаталне заводнице Бети. Била је апсолутно заносна и више него уверљива као лепотица. Размишљао сам како је могуће да се она особа из авиона претворила у ово што видим на платну. Једини одговор је био – таленат. Само неко толико обдарен могао је одиграти нешто што приватно уопште не поседује, овога пута се радило о лепоти. Схватио сам да се и лепота глуми, као и све остало.

Да није тако, најзгодније девојке биле би и најуспешније глумице, бар када су у питању улоге кобних лепотица, неодољивих љубавница и слично. Али, у пракси је то сасвим другачије. На екрану, лепушкасте девојке без глумачког дара делују не само бледо и испразно већ, једноставно, не изгледају лепо. И обратно, талентоване глумице са разноразним физичкима манама (да их сада не набрајамо) просто зраче лепотом. То је тако, не да се ту ништа учинити.

Ту ми пада на памет једна стара анегдота, везана за нашег чувеног глумачког барда Миливоја Живановића. Једнога дана му је дошао пријатељ с молбом да протежира његовог сина који је тих дана полагао пријемни испит на глуми. Миливоје му је, отприлике, рекао ово: „Види, ја познајем неколико чланова комисије и могао бих, уколико се ради о језичку на ваги, да мало погурам твога сина. И да он некако буде примљен на академију.

Када почне да студира, оних неколико његових колега који су пријемни прошли глатко неће радити много, изостајаће са часова и понашаће се прилично бахато. Твој син ће, међутим, упијати свако предавање и вредно радити на себи. Али када дође завршни испит, они први ће добити десетке а твој син шестицу или седмицу. Биће уверен како му је нанесена грдна неправда. Али то ће се понављати из године у годину, све до дипломског!

Онда ће на завршни испит његове глумачке класе, у лову на талентоване младе глумце, похрлити управници разних позоришта. Али, неправда ће се поновити! Они лењи и неуредни добиће ангажмане у најбољим позориштима а твога сина нико неће желети да запосли. Тада ћеш опет доћи код мене и замолити ме да разговарам с неким од тих управника, да приме твог сина. Како ја познајем већину њих, наћи ћу неког ко ће ми то учинити и твог сина ће примити у једно од позоришта.

Али, онда ће почети припреме нових комада и они први, немарни и неотесани добиће велике улоге а твоме приљежном сину неће запасти ни епизода. Тада ћеш ти по трећи пут доћи код мене и замолити ме да разговарам са тим и тим редитељем, да твоме несрећном сину додели неку улогу. Пошто сам добар са већином редитеља, ја ћу то и обавити. И твој син ће најзад добити своју прву улогу. Вредно ће радити, а онда ће доћи дан премијере, упалиће се рефлектори, он ће изаћи на сцену али – мене тамо неће бити!”

Шта је талент? Не знам. У сваком случају то је нешто што нам је „од Бога дато” и није мерљиво, још мање преносиво. Нагледао сам се деце талентованих уметника којасу безуспешно покушавалада наставе родитељским путем. И даровитих људи који су потицали из обичних, често апсолутно неуких породица. Први скапавају у очајничким покушајима да утврде шта је узрок зле коби која их прати читавог живота, док другима, бар са стране посматрано, иде од руке чега год се лате.

Ипак, највећа неправда може бити учињена у случају да комисија на неком уметничком факултету прими неталентованог кандидата. Тог тренутка га је унесрећила за цео живот. Он ће свој век протраћити у узалудном напору да одгонетне неодгонетљиво, да исправи велику неправду коју му је судбина приуштила поделивши му слабе карте. Много мањи је грех не примити даровитог. Он још увек има шансе да нешто учини са собом, његов талент ће наћи путда се оствари. Али они први...

За крај још једна анегдота која, на неки начин, побија ово претходно. Познати сликар, академик и дугогодишњи шеф катедре за керамику на ФПУ Иван Табаковић константно је одбијао да уђе у комисију за пријемни испит. Једном приликом, неки млађи колега није издржао и упитао га зашто он, као најстарији и најпознатији међу њима, одбија да узме учешће у раду комисије њиховог факултета. Стари професор је одговорио овако:

„1907, на бечкој Академији лепих уметности појавио се кандидат Адолф Хитлер. Није примљен. Не желим да преузмем одговорност!”

Горан Марковић,

редитељ