Дадов, занимљив као „Фејсбук”

Рођен 1955, исте године када је у Србију стигла телевизија, омладинско позориште Дадов није имало проблема са регрутовањем тинејџера.

У овој години, на чијем ће крају прославити 55. рођендан, у добу „Фејсбука”, „Твитера” и осталих друштвених мрежа, и даље привлачи клинце, којих се и по више од стотину пријављује за њихове аудиције.

Генерација примљена на аудицији одржаној јуче, ако све прође по плану, за две године ће играти представе у реконструисаној згради. Неки од њих свакако ће прећи и на реномиране професионалне сцене, јер Дадов је већ одгајио многе позоришне величине.

Публици су најпознатији чувени глумци који су поникли у Дадову, попут Светлане Бојковић, Јелисавете Саблић, Милоша Жутића и Предрага Ејдуса, да се не ређа даље од првих његових беба. Али, то позориште је било расадник талената свих врста драмског израза, који су му се и овенчани славом враћали да на његовим даскама ураде понешто „за своју душу”.

Тако је и Жутић, неколико месеци пред смрт, поново ту играо „Великог инквизитора”, којег је сам приредио по мотивима Достојевског. Пракса Дадова била је да се сви чланови укључују у писање, режију, израду кулиса и костима.

Нису сваки пут погађали у мету, али доносили су у Београд авангарду, ауторе који тада још нису били играни ни на већим позорницама, радикалне обраде класика, политичке сатире, и то тек што су омладински комитет партије, с којим су делили своју прву зграду у Молеровој, истиснули па се он морао згурати у неку девојачку собицу у близини.

Сада припремају класик „Леонс и Лена” Георга Бихнера у форми рок мјузикла, за који ће бенд састављен од полазника школе направити сонгове и извести их на сцени. Поносни на њих би били не само сви драмски уметници који су прошли кроз Дадов, него и џезери и рани рокери из шездесетих, чија се музика тада могла чути само на том месту, акустичарски ансамбли, који су се ту афирмисали седамдесетих, и панк и новоталасне групе, које су осамдесетих заузеле Дадов.

– Бенд код нас већ редовно наступа, а сада ће тај таленат да употреби и за представу. Увек подстичемо полазнике да допринесу свим сегментима драмске уметности. На пример, да сами режирају неку сцену. Некад то испадне феноменално, некад грозно, али важно је да развијају и тај таленат. Имају идеје и за текстове. Сценографи и костимографи им објашњавају шта је њихов посао и можда их заинтересују да се баве тиме уместо глумом, као што сам се и ја на крају одлучио за режију – каже Владан Ђурковић, уметнички директор Дадова.

Можда ће управо том представом конкурисати за Први фестивал омладинских позоришта из бивше Југославије, који ће се у септембру одржати у Сарајеву. Биће то велики повратак Дадова пред очи целе некад заједничке земље, у којој су важили за узор, трупу која је надрасла аматерско бављење позориштем не само по томе што су, као и професионалци, имали сталан репертоар и велику продукцију, него и помним избором текстова, квалитетом извођења и иновацијама форме.

У оно време били су позивани и на светске фестивале, а највећи успех побрали су 1965. године, на свом првом представљању, у Монаку, пред публиком у којој су били и Грејс Кели и Алек Гинис, који је после с њима у бару мерачио уз пиће.

– И данас име Дадов зрачи ван граница Србије. Путовали смо неколико пута на фестивале у региону али, нажалост, нема културне размене каква је некада постојала између република СФРЈ. Важно је имати конкуренцију, да се узајамно унапређујемо, јер и сада по земљама у окружењу има неких њихових Дадова. Редовних гостовања нема ни по Србији, идемо само у околину Београда, јер једино то је логистички изводљиво с обзиром на средства и узраст извођача, који као средњошколци не могу много да одсуствују – каже Ђурковић.

Лакше дишу као градска установа културе

Мало су сигурнији у своју будућност од 2008. године, када их је град примио на свој буџет. Био је то хепиенд којим је разрешен застрашујући заплет – замало да њихова зграда, власништво општине Врачар, буде продата, а нови власник сигурно не би и даље држао трупу, већ би ту уселио ко зна какав бизнис.

Новац који град додељује својим установама културе није велики, а удео Дадова у том колачу је најмањи. Али, и толико им, уз помоћ спонзора, омогућава да мирније дишу и са нестрпљењем ишчекују реконструкцију зграде, која ће после радова коначно имати сцену и простор за публику по стандардима.