Dadov, zanimljiv kao „Fejsbuk”

Rođen 1955, iste godine kada je u Srbiju stigla televizija, omladinsko pozorište Dadov nije imalo problema sa regrutovanjem tinejdžera.

U ovoj godini, na čijem će kraju proslaviti 55. rođendan, u dobu „Fejsbuka”, „Tvitera” i ostalih društvenih mreža, i dalje privlači klince, kojih se i po više od stotinu prijavljuje za njihove audicije.

Generacija primljena na audiciji održanoj juče, ako sve prođe po planu, za dve godine će igrati predstave u rekonstruisanoj zgradi. Neki od njih svakako će preći i na renomirane profesionalne scene, jer Dadov je već odgajio mnoge pozorišne veličine.

Publici su najpoznatiji čuveni glumci koji su ponikli u Dadovu, poput Svetlane Bojković, Jelisavete Sablić, Miloša Žutića i Predraga Ejdusa, da se ne ređa dalje od prvih njegovih beba. Ali, to pozorište je bilo rasadnik talenata svih vrsta dramskog izraza, koji su mu se i ovenčani slavom vraćali da na njegovim daskama urade ponešto „za svoju dušu”.

Tako je i Žutić, nekoliko meseci pred smrt, ponovo tu igrao „Velikog inkvizitora”, kojeg je sam priredio po motivima Dostojevskog. Praksa Dadova bila je da se svi članovi uključuju u pisanje, režiju, izradu kulisa i kostima.

Nisu svaki put pogađali u metu, ali donosili su u Beograd avangardu, autore koji tada još nisu bili igrani ni na većim pozornicama, radikalne obrade klasika, političke satire, i to tek što su omladinski komitet partije, s kojim su delili svoju prvu zgradu u Molerovoj, istisnuli pa se on morao zgurati u neku devojačku sobicu u blizini.

Sada pripremaju klasik „Leons i Lena” Georga Bihnera u formi rok mjuzikla, za koji će bend sastavljen od polaznika škole napraviti songove i izvesti ih na sceni. Ponosni na njih bi bili ne samo svi dramski umetnici koji su prošli kroz Dadov, nego i džezeri i rani rokeri iz šezdesetih, čija se muzika tada mogla čuti samo na tom mestu, akustičarski ansambli, koji su se tu afirmisali sedamdesetih, i pank i novotalasne grupe, koje su osamdesetih zauzele Dadov.

– Bend kod nas već redovno nastupa, a sada će taj talenat da upotrebi i za predstavu. Uvek podstičemo polaznike da doprinesu svim segmentima dramske umetnosti. Na primer, da sami režiraju neku scenu. Nekad to ispadne fenomenalno, nekad grozno, ali važno je da razvijaju i taj talenat. Imaju ideje i za tekstove. Scenografi i kostimografi im objašnjavaju šta je njihov posao i možda ih zainteresuju da se bave time umesto glumom, kao što sam se i ja na kraju odlučio za režiju – kaže Vladan Đurković, umetnički direktor Dadova.

Možda će upravo tom predstavom konkurisati za Prvi festival omladinskih pozorišta iz bivše Jugoslavije, koji će se u septembru održati u Sarajevu. Biće to veliki povratak Dadova pred oči cele nekad zajedničke zemlje, u kojoj su važili za uzor, trupu koja je nadrasla amatersko bavljenje pozorištem ne samo po tome što su, kao i profesionalci, imali stalan repertoar i veliku produkciju, nego i pomnim izborom tekstova, kvalitetom izvođenja i inovacijama forme.

U ono vreme bili su pozivani i na svetske festivale, a najveći uspeh pobrali su 1965. godine, na svom prvom predstavljanju, u Monaku, pred publikom u kojoj su bili i Grejs Keli i Alek Ginis, koji je posle s njima u baru meračio uz piće.

– I danas ime Dadov zrači van granica Srbije. Putovali smo nekoliko puta na festivale u regionu ali, nažalost, nema kulturne razmene kakva je nekada postojala između republika SFRJ. Važno je imati konkurenciju, da se uzajamno unapređujemo, jer i sada po zemljama u okruženju ima nekih njihovih Dadova. Redovnih gostovanja nema ni po Srbiji, idemo samo u okolinu Beograda, jer jedino to je logistički izvodljivo s obzirom na sredstva i uzrast izvođača, koji kao srednjoškolci ne mogu mnogo da odsustvuju – kaže Đurković.

Lakše dišu kao gradska ustanova kulture

Malo su sigurniji u svoju budućnost od 2008. godine, kada ih je grad primio na svoj budžet. Bio je to hepiend kojim je razrešen zastrašujući zaplet – zamalo da njihova zgrada, vlasništvo opštine Vračar, bude prodata, a novi vlasnik sigurno ne bi i dalje držao trupu, već bi tu uselio ko zna kakav biznis.

Novac koji grad dodeljuje svojim ustanovama kulture nije veliki, a udeo Dadova u tom kolaču je najmanji. Ali, i toliko im, uz pomoć sponzora, omogućava da mirnije dišu i sa nestrpljenjem iščekuju rekonstrukciju zgrade, koja će posle radova konačno imati scenu i prostor za publiku po standardima.