Ревизија маовске државе

Кина је на путу да знатно побољша стање људских права својих грађана укидањем два прописа о државном устројству наслеђена из Маових времена. Први пропис обавезује сваког грађанина Кине да до краја живота борави и ради у месту у коме се родио, што спречава миграцију и ограничава слободу кретања. Други пропис даје право полицији да шаље преступнике у логоре за преваспитање кроз физички рад и држи их у њима без претходне судске пресуде.

Оба прописа – или, боље рећи, оба система – стара су најмање пола века и сада су велике сметње даљим економским и политичким реформама, а истовремено у свету стварају слику о Кини као тоталитарној држави у којој грађанин нема право да живи и ради где хоће и у којој је полиција, као репресивни инструмент владајуће Комунистичке партије, моћнија од закона и суда.

Први систем, познатији као хукоу, прописује регистрацију сваке породице у сталном месту боравка. Али не само ради добијања боравишне дозволе, просте статистике или, рецимо, увођења грађана у бирачке спискове, него ради контроле кретања и дистрибуције купона за рационисану исхрану, каква је у многољудној земљи, тек изашлој из револуције и ратних разарања, некад била нужна. Пракса рационисане исхране, али и индустријске робе за којом је владала велика потражња – попут бицикла или шиваћих машина – одржала се извесно време у заосталијим крајевима Кине и након покретања економских реформи пре близу три деценије.

Бескласни, са две класе

У том систему, у којем је командна централизована привреда била усмерена на подмирење најнужнијих животних потреба бројчане мањине становништва – у великим индустријским градовима, армији, полицији, фабрикама и државно-партијским институцијама – а у којој су сељаци, иако већинско становништво, били усмерени на то да сами себе прехрањују, бескласна Кина имала је заправо две класне категорије: једну у граду, а другу на селу.

У земљи радника и сељака радничка класа је, самим тим што је живела у градовима, била заправо привилегована, док се од сељака очекивало да привређују и за себе и за друге и да не оптерећују државу. Њих је најтеже погодило регистровање домаћинстава по местима сталног боравка, јер им је спречавала и хоризонтално и вертикално кретање. Без дозволе се није могло путовати, понајмање за послом, а тешко да се, ван скучене сеоске средине, могло и напредовати. Онај ко се родио као сељак био је практично и осуђен да умре као сељак. Деца сељака су ретко доспевала до факултетског образовања и најчешће су се, ако су имала срећу, опредељивала за војну службу.

Ограничени су били и становници мањих градова, јер су тешко добијали посао у већим центрима. Ни они нису могли лако да се крећу по земљи без дозволе коју би давале локалне власти или, запосленима, радне организације.

Реформе су тај систем учиниле бесмисленим и потпуно га обезвредиле. Пролазећи кроз један од најмасовнијих и најдинамичнијих процеса раслојавања и пауперизације за који свет зна, сутра ће већ три стотине милиона сељака опседати, идући трбухом за крухом, велике градове.

Њих "хукоу" систем више не може да веже за село. Али се и држава и друштво и даље по том систему управљају, иако одавно нико не добија "тачкице" за набавку намирница. Сељак мигрант може да живи деценијама у граду, а да не добије дозволу сталног боравка. Без такве дозволе нема ни легалне радне дозволе, ни социјалног и здравственог осигурања, ни нормалног уписа деце у школу, ни грађанских права.

Друкчија идеологија

Али да ревизија тог система из маовске државе не зависи само од владе и парламента, најбоље се види на примеру града Шенџена у близини Хонгконга. У том граду живи десет милиона људи, али је једва милион и по њих регистровано. Три милиона има дозволу о привременом боравку, а пет милиона су "туђинци", сезонски радници мигранти. Они за државу званично не постоје. Град пак сматра да су они државна брига. Проблем је сложен са идеолошког, политичког, државно-административног и хуманитарног становишта и подразумева измену праксе у све четири области.

Друго маовско наслеђе које захтева ревизију, и због изградње правне државе и због побољшања људских права, јесте пропис о преваспитању делинквената кроз физички рад у радним логорима, познат међу Кинезима као лаојиао систем.

Тај пропис је такође инструмент строге ауторитарне државе из постреволуционарних времена у којима су и казне драконске. Полиција може да, по нахођењу, пошаље у радни логор сваког ситнијег криминалца и да га држи притвореног, односно утамниченог, до четири године без извођења пред суд. Махом је то најчешћа казна за ситне крађе, џепарење, проституцију или растурање дроге. Преступник је, таквим казненим поступком, жигосан као криминалац до краја живота. Али, преваспитавање кроз физички рад је и идеолошка казна, казна за државног непријатеља, јер је кршење револуционарних прописа антидржавно и антинародно дело. (Политички преступници не спадају у ову категорију и имају друкчији третман.)