Кошаркашки миротворац

Пошто је на изборима за председника домаће кошаркашке организације већ губио као апсолутни фаворит, Драган Капичић је схватио да је боље да неко време буде аутсајдер. Протеклих недељу дана редом су одустајали Горан Кнежевић, Небојша Човић и Блажо Стојановић, а он се после дугогодишњег одсуства из свих кошаркашких форума појавио као једини заинтересовани да вади српску кошарку из блата. За коначну победу на изборима, 19. априла, неопходна су му барем 23 од 44 гласа Скупштине, што изгледа као зицер.

Рођен је 7. августа 1948. у Београду, у познатој црногорској породици. Васпитаван је у југословенском духу и још жали за СФРЈ. Његов отац Јован је својевремено био министар унутрашњих послова Црне Горе, шеф сектора државне безбедности СФРЈ и заменик помоћника министра Александра Ранковића.

Кошарком је почео да се бави заједно са Зораном Славнићем, на наговор чувеног тренера Здравка Кубата. Већ са 16 година дебитовао је за први тим. Како скромно каже – добио је шансу више због висине (тада 198 цм) него умећа. Специјалност су му били скок-шут и "двоножни хорог".

За државни тим је одиграо 169 мечева, а дебитовао је са 19 година, на "Евру 1967" у Хелсинкију. Освојио је пет медаља: светско злато у Љубљани 1970, европска сребра у Напуљу 1969. и Есену 1971, светско сребро у Порторику 1974, европско злато у Београду 1975. Због повреде ока ускраћен је за злато на ЕП у Барселони 1973. Пре тог пеха играо је у животној форми, што се посебно видело у четвртфиналу Купа шампиона, када је славном Макабију дао 46 поена.

Осим славе и успеха репрезентација му је дала и двојицу кумова – Крешимира Ћосића (на чију је сахрану 1996, у Загребу, отишао колима са БГ таблама) и Зорана Славнића са којим је био у "најбољој и најнемирнијој" Звездиној генерацији свих времена, уз Симоновића, Вучинића, Ракочевића, Сарјановића, Лазаревића... Понекад с уздахом каже: "Морали смо да постигнемо више". Са несташним Симоновићем често се није слагао ("Дуци игра на једној страни, ја на другој, а Мока у средини..."). И тако су освојили две титуле (1969, 72), три купа (1971, 73, 75), један Куп победника купова (1974).

Најбољи је стрелац у Звездиној историји (6.147 поена у 508 мечева). Последње две сезоне играо је за Келн. Кад се вратио отворио је кафић "Галерија" који му је и данас друга кућа.

Супруга Слободанка Жугић, која се одрекла глумачке каријере због његове кошарке, дипломирала је глуму у класи Огњенке Миличевић, заједно са Александром Берчеком, Аљошом Вучковићем и Чедомиром Петровићем. Наредне године ће се навршити четири деценије откако су се упознали. Имају синове Стефана (28) и Филипа (25).