Преводилаштво јесте уметност

Удружење преводилаца Србије огласило се јуче саопштењем у коме протестује против изјаве Живорада Ајдачића члана овогодишње комисије за доделу националних признања у култури, да би „требало преиспитати да ли је преводилаштво уметност”.

У саопштењу се истиче да је књижевно превођење дефинисано као уметност у оквиру теорије књижевности, као и да без књижевног превођења не би постојала светска књижевност, пошто би говорници одређеног језика били осуђени и ограничени искључиво на дела писана на језику који познају.

„Тврдња да целокупна светска књижевност није уметност због тога што се заснива на преводима је, благо речено, апсурдна. И најзад – хришћанска цивилизација почива на два превода једне књиге. При чему је један од тих превода књижевно ремек-дело које по својој естетској вредности и уметничком домету надалеко превазилази сопствени изворник. Према томе, када Ајдачић изјављује да би требало преиспитати уметничку вредност књижевног превођења, члан комисије за доделу признања за врхунски допринос националној култури дискредитује и своју позицију као члана поменуте комисије, јер показује да не познаје елементарне чињенице из области те исте културе у оквиру које треба да процењује колики је чији допринос, и Министарство, које је поставило евидентно некултурног човека да процењује доприносе у оквиру културе... Треба напоменути и то да је законодавац, који очигледно познаје област коју законски уређује, и у новом Закону о култури и у старом  Закону о обављању уметничке делатности препознао књижевно превођење као уметничку делатност и доделио му одговарајући статус”, пише између осталог у саопштењу Удружења преводилаца Србије.

Горчину у вези са доделом овогодишњих националних признања, нису изразили само преводиоци. Горак укус је додатно појачан информацијом да је у завршном списку које је комисија предала Влади Србије на потпис, име Дејана Ђуровића , утемељивача култне емисије „Драгстор озбиљне музике”, замењено именом певача Микија Јевремовића. Министарство културе не може званично да потврди ову информацију, до седнице владе, али то не би био први пут да естрада на завршном списку тријумфује над елитном културом.

Није то само „специјалитет“ ове владе. Сетимо се да је 2011. Влада Србије дискреционим правом убацила на завршни списак Мирослава Илића и Мериму Његомир. У прошлом сазиву непосредно пред седницу владе је убачена Лепа Лукић, а пре неколико година у фокусу коментара била је Слађана Милошевић дописана политичком одлуком.  

Чини се да се из године у годину меша или поистовећује изузетан допринос и популарност. Елитна и популарна култура. Зато и настају пропусти везани за „невидљиве“ професије као што су преводилаштво, историја уметности... То нису људи који су са микрофоном у руци свакодневно пред широким аудиторијумом на разним ТВ станицама, али су ствараоци од којих су многи истинским прегалаштвом допринели разумевању српске културе.

Грешка је и медија који ће радије простор препустити „неком познатом“ него неком чији допринос није измерен бројем јавних наступа.

Сваке године када говоримо о националним признањима долазимо до исте тачке. И истих проблема–критеријуми, спискови, социјална или престижна категорија... Вртимо се у круг.

Законске пропусте је уз добру вољу могуће кориговати. Нажалост, не и моралну одговорност и знање појединих чланова комисија за доделу националних признања и актуелних политичара.