Сужава се простор нормалности

Председница Београдског фонда за политичку изузетност Соња Лихт нашла се, како сама каже, "у занимљивој ситуацији". Представнице неких невладиних организација тврде да је она део "владиног сектора" и да "заступа Коштуничине интересе", док је један министар из владе Војислава Коштунице назива лажовом. "Ја из тога могу само да закључим да се у овој земљи сужава простор нормалности. Углавном екстремни ставови добијају право грађанства, а ја знам да је јако много нормалних људи, људи који желе да тај простор нормализују", каже Лихтова, која од почетка осамдесетих година ради у цивилном сектору. По сопственој процени, основала је најмање двадесет невладиних организација, а сада је на челу фонда који се под покровитељством Савета Европе бави едукацијом политичара.

Расправа о улози невладиних организација развила се пошто су у два писма осам НВО од Европске уније затражиле наставак притиска на Србију и пошто се затим 17 организација у свом саопштењу томе успротивило. Зашто сте Ви потписали ово последње писмо?

Морам да кажем да ја оно прво писмо четири невладине организације, које је очигледно тврђе од овог другог које се појавило дан касније, нисам могла нигде да нађем. Само сам пронашла вест коју је о њему направила агенција Бета. Зашто на овоме инсистирам? Суштина, бит, невладиног сектора, цивилног друштва мора да буде транспарентност. Али ја то писмо, које су упутили Фонд за хуманитарно право, Грађанске иницијативе, Жене у црном и Иницијатива младих не могу да нађем цело. Кад они већ излазе у јавност, онда имају обавезу да то писмо буде јавно. Ужасно је важно да та транспарентност постоји и зато се ја у овој причи не осећам добро до краја, јер нисам до краја видела оба документа. Очигледно је, из свега што се десило, да је тражено на овај или онај начин... ово друго писмо госпође Соње Бисерко, Биљане Ковачевић-Вучо, Јадранке Јелинчић и Обрада Савића је изгледа нешто блаже, али и у једном и у другом се тражи наставак притисака, односно условљавање наставка преговора са Европском унијом потпуном сарадњом са Хагом. Оно што сам ја рекла је да мислим да у овом тренутку, баш зато што немамо владу, баш зато што се, колико нам је свима познато из незваничних извора, битка између осталог води управо око тих тема, морамо да подржимо оне који инсистирају и на пуној сарадњи са Хагом и на пуној сарадњи са Европом. Нама је неопходно и једно и друго. Ја сам потпуно убеђена да су интеграција у Европску унију и интеграција у НАТО најбоље за будућност Србије, као што је и сарадња са Хагом неопходна да се понесемо са теретом ратних злочина.

Како онда долази до тога да Вас оптужују да сте "Коштуничина невладина организација"?

Основни проблем је да се ако се не слажете у свему и потпуно са одређеним становиштем за које људи мисле да они једини представљају, ако имате свој суд, макар он био и тврђи од њиховог по неким питањима, ви сте онда по дефиницији непријатељ. То је тај манихејски, црно-бели приступ, који је непримерен, неприхватљив за цивилно друштво. Он указује на интелектуалну ограниченост, односно на глупост и ако људи хоће да буду глупи то је њихово право, ми ту не можемо ништа, али цивилно друштво је толико разгранато, оно по дефиницији захтева дијалог, дебату, сумњу. Сумњу! Ничега тога више изгледа нема. То је оно на чему ја инсистирам. Променити дискурс, отворити дебату! Свих оних година када је Милошевић на један ауторитаран и све више диктаторски начин владао овом земљом, када су медији кажњавани, новинари убијани... говорили смо да не можемо да отворимо ту дебату, јер имамо овог непријатеља коме бисмо тиме дали аргументе да руши све нас. Не може се тако живети целог живота. Милошевића више нема. Људи могу да мисле шта год хоће. Ја им нећу бранити да мисле ни о Војиславу Коштуници, ни о Борису Тадићу, ни о Чеди Јовановићу, ни о било коме другом шта год хоће, али се не може тврдити да је ово ауторитарна земља, аутократија, односно диктатура. А није ни добра, развијена демократија, јер смо превише сиромашни и превише гурнути на периферију збивања. Међутим, ако не развијемо јавну дебату о свим битним темама, никада нећемо развити нашу демократију. Волела бих да ми неко објасни зашто су та два писма била неопходна, можда ће ме убедити да јесу, али нико не покушава да ме убеди. Мене истог тренутка етикетирају да сам "Коштуничина владина организација". Е па нисам.

Зашто наша јавност не прави разлику између невладиних организација? Она Соњу Бисерко, Биљану Ковачевић-Вучо и Наташу Кандић посматра као једну целину.

А нису.

Нису. Знамо да је Наташа Кандић за време бомбардовања ишла на Косово да брани озбиљно угрожена људска права Албанаца.

Показала је огромну храброст.

Али, јавност не примећује ту разлику.

Пре свега, јавност јако мало зна о невладином сектору. Моја је жеља да се отвори дебата и да би она разумела више. Јавност још мање зна о нијансама по којима се разне организације разликују. Можда не би ни морала да то зна, али долази до поистовећења због незнања, али и због тога што врло често она јавност која је непријатељски окренута према невладином сектору третира те три организације, те три особе као да међу њима нема никакве разлике. Али, није основна разлика између Хелсиншког одбора, Јукома и Фонда за хуманитарно право само у људима који их воде, већ и у ономе што раде. Међутим, пошто се редовно више пажње даје разним ексцесним ситуацијама него суштини њиховог рада, онда се наравно јако мало зна о том раду. На другој страни, неке од ових особа с времена на време излазе са јако исполитизованим ставовима, превише исполитизованом за људе који се баве људским правима и онда сами одвлаче пажњу од онога што је њихов рад. Али, то је просто индивидуални метод руковођења једном организацијом у који се ја не бих мешала. Могу да се слажем или не слажем са оним што они кажу, али за то је потребна озбиљна дебата у којој ће се о свему томе разговарати. Зашто се ова ствар овако заоштрила? Зато што је очигледно огромном броју невладиних организација озбиљно почело да смета да се цео невладин сектор поистовећује са неколицином.

У исто време напада Вас и један члан одлазеће владе, министар правде Зоран Стојковић, и то прилично грубо.

Господин Стојковић ме је назвао лажовом и чак је рекао да је то лаж која иде у сферу патологије. У свом саопштењу издатом после емисије "Утисак недеље" 27. марта рекао је и да је лаж да је он пресудио мом супругу Милану Николићу 1984. године, а пресуду је он потписао. Он у том саопштењу каже да мој муж није осуђен што је ишао на састанке, већ зато што је писао текстове у Америци, каже да осуђен због клевете, а не због непријатељске пропаганде, како пише у пресуди. Из тог кратког текста ја сам дошла до следећег закључка: Зоран Стојковић би и данас осудио мог мужа, а осудио би и мене. Ја сам се питала читајући одговор судије Стојковића, који узгред речено прети да ће ме тужити у једном тренутку, да ли он има свест о томе да механизам лустрације мора да крене. Ја не бих, верујте, поменула име Зорана Стојковића да је он иједном показао да му је жао. Међутим, уместо да покаже да му је жао, или бар да ћути, он се усуђује да напада и да прети. Ја то стварно сматрам нечувеним и не мислим да је то само његова одговорност. То је озбиљна одговорност владе у којој је он министар правосуђа.

Милан Николић је позвао премијера Коштуницу кад је објављено да ће Стојковић бити министар правде. Шта му је Коштуница тада рекао?

Ја сам присуствовала том разговору. Он је, између осталог, подсетио тадашњег кандидата за премијера да је у доказном материјалу била и његова књига. Полиција је узела књигу Коштунице и Чавошког у једном од претреса станова и она је уврштена у доказни материјал. Подсетио га је шта се све догађало у "процесу шесторици" и шта се десило са књигом Небојше Попова "Контра фатум". Онда је премијер рекао да је он то заборавио, да просто није о томе размишљао, да је Зоран Стојковић дугогодишњи члан његове странке и да је то прошло све партијске инстанце и да се не може променити. Ја бих желела да пређем преко те ствари, али не могу, јер човек очигледно стоји иза онога што је тада урадио.

Он каже да није он осудио групу у којој је био и Ваш супруг, већ да је то урадио Врховни суд.

Један мој познаник, који је адвокат, каже да наравно да их није Стојковић осудио, него народ. У свакој пресуди пише "у име народа". И то је могао да каже. То је, наравно, бесмислица. Пресуду је потписао судија Зоран Стојковић. Он је Мићу Милића осудио на две године затвора, Драгомира Олујића на годину дана, а Милана Николића на годину и по. Врховни суд је касније те казне ублажио. Бит проблема је то да он ниједном реченицом не показује да је свестан тога шта је радио и да је члан 133 Кривичног законика о "непријатељској пропаганди" гушио слободу речи. Он тврди да је Милана осудио за клевету. Какву клевету! Он га је осудио зато што "може да мисли, али не може да каже" и што је "писао текст у Америци". Мене додатно погађа и то што Зоран Стојковић који мене назива лажовом истовремено понавља ту апсолутну неистину да је од међународних стручних кругова похваљен за то како је водио суђење. Нека покаже један једини документ. Ја могу да му покажем на стотине текстова који су писани о том суђењу, које је названо последњим стаљинистичким суђењем у Источној Европи. Ко је хвалио Зорана Стојковића? Ја бих то стварно волела да видим.

Има ли јавност на располагању неки механизам да спречи да се у новој влади нађе неки нови Стојковић?

Бојим се да нема. Једини механизам је апеловање на одговорност странака које ће ући у ту владу да покушају да схвате да је земља у великој кризи и да дају најбоље, а не најпослушније своје људе.