Миленијум без жене

Осећао сам се непријатно, али то је био живот. Прошле недеље отишао сам у болницу да посетим тешко оболелу рођаку. У соби је било још седам болесница, a као да сам био на сеоском женском прелу. Жена која је лежала у кревету до моје рођаке држала је "банку" и изваљивала штосове. Неке жене су се с муком смејале, друге су се покривале чаршавом, а некима се смех кроз болна плућа искрадао.

Нагнем се до моје рођаке и тихо је упитам какво је то женско спадало до ње. Она ми шапну да је то Перса, некадашња естрадна звезда, коју су стигле године и сад болује од неизлечиве болести. А како се тако здраво смеје, зачудих се и погледах у испошћено лице на којем су цаклеће очи одавале живост духа. Те сјајне и сјактаве очи однекуд знам. Остале су утиснуте у моју прошлост, у време од пре тридесет и више година. Погледала ме. Учинило се да сам и ја њој познат.

–  Замислите, молим вас, пре неки дан овде се наглас читало о неком Кинезу који није пришао својој жени 17 година, јер га је човек кога је изузетно ценио убедио да ће на тај начин продужити себи живот на 1.000 година. Тешке ли будале, боже мој. Мислила сам да је само онај мој покојни Божа био такав идиот, ха, ха, ха – рече Перса.

Сви се у тој соби претворисмо у уво. И болеснице и нас неколико посетилаца. Перса се с муком придиже на лактове, намести јастук за узглавље, све чинећи да од кревета створи сцену за извођење монодраме.

– Божу сам упознала пре тридесет година на Београдској аутобуској станици. Пошао у Петровац на Млави. Ја одустанем од свог пута и пођем са њим. Није нам требало много времена да се зближимо. Леп он, ја још лепша. Вратимо се у Београд и станемо пред матичара. Почнемо да живимо као муж и жена. Сви су завидели нашој срећи – ту Перса на тренутак прекиде своју причу. Као да је желела да се сети неког важног детаља. Ћутали смо и гледали у њу очекујући наставак исповести.

– Није прошло ни годину дана, кад он поче нешто да измишља само да ми као жени не би пришао. Те боли га ово, те боли га оно. Мора да пређе да спава у другу собу да ме ни би својим јечањем ноћу будио. Помислим, ма ту је нека друга жена умешала прсте. Почнем да прислушкујем његове телефонске разговоре, претурам му по џеповима, ништа сумњиво да нађем. Он и даље бежи од мене као од куге. Једно вече га спопаднем и упитам: хоћемо ли ми да нешто радимо на продужењу врсте? Где су нам деца? Као да сам га тим питањем оптужила за злочин, излете из стана и до касно у ноћ није се вратио – опет Перса направи паузу да би, видело се, прикупила довољно снаге за наставак приче.

– Тако то наше џапање, богами, потраја пуне две године. И једне ноћи, за столом у кухињи, откри ми тајну. Вели, он мене воли, ниједна није као ја. Али себе воли највише. Не жели да напусти брачну заједницу, али њега више нећу имати у свом кревету, јер ће он само тако моћи да живи 200 година. Ја почнем да се смејем као луда и кажем му шта ће му тако дуг живот без жене, све мислећи да су га то напале неке бубице због испијања пива. Он ме тада назва погрдним именима, да сам глупача, курва, само мислим на ону ствар, да не мислим на будућност и све неке такве тупавости. Будала, ха, ха, ха – поче она с напором да се смеје, јер су очигледно наишли болови.

Тада у собу уђе медицинска сестра да опомене посетиоце да се ближи крај времена за посету. Изненади се тишини и томе што смо се сви окренули ка Перси. Слегну раменима и изађе.

– Требало ми је месец дана да сазнам који му је то коњ одузео памет и наговорио на такву будалаштину. Рекао ми је да је то један изузетан мушкарац, ванредно образован човек који изучава тајне људског тела и који се нада да једног дана за та своја истраживања добије и Нобелову награду. А мој Божа ће као његово заморче ући у историју. Нема те силе која би и њега могла да натера да спава са неком женом, додао је Божа. Ааа, ту те чекам, голупчићу, помислила сам. Сад си мој – прелете поново осмех преко Персиног лица.

Исприча нам како је морала да буде прави детектив да сазна адресу тог назови научника. Живео је као пустињак, чудак, никоме није дозвољавао да пређе праг његове куће на Звездари.

– Ипак, смотам ја и њега. Додуше, требало ми је мало више времена и лукавости, али оног часа кад ми је дозволио да уђем у кућу знала сам да је побеђен. Кад сам завршила с њим и кад још није био свестан шта га је снашло, питала сам га колико година је намеравао да живи тиме што би избегавао жене. Ни пет, ни девет, каже, најмање 300 година. Еее, пошто си сада спавао са мном, нећеш живети ни седамдесет, одговорим том лудаку и трчећи напустим кућу – док је ово причала, Перса је ликовала.

Божу је затекла замишљеног за кухињским столом. Питао је где је тако дуго била одсутна. Рекла му је да је спавала с његовим богом. С којим богом, мајку ти твоју, почео је Божа да виче и да је удара.

– Кад нећеш ти, хоће он. Пао је као зрела крушка. Истопи се његових 300 година за минут посла – казује Перса шта је све говорила под Божиним бубоцима.

Није могао да дочека јутро, него је још те ноћи отишао на Звездару. Његов научни саветник је у почетку одбијао да призна Божи шта се десило. Али је, на крају, положио оружје и потанко описао како се све догодило.

Божа се вратио кући пред зору. Перса га је нашла обешеног у купатилу. Каиш од панталона био је везао за водокотлић.

– И сад те новине пишу о некаквом Кинезу и његових 1.000 година. Да ми је само да некако стигнем до њега, да га смотам, смањила бих му тај миленијум на педесет година, ха,ха,ха – изгуби се Персин смех у сувом кашљу који испуни просторију.