Milenijum bez žene

Osećao sam se neprijatno, ali to je bio život. Prošle nedelje otišao sam u bolnicu da posetim teško obolelu rođaku. U sobi je bilo još sedam bolesnica, a kao da sam bio na seoskom ženskom prelu. Žena koja je ležala u krevetu do moje rođake držala je "banku" i izvaljivala štosove. Neke žene su se s mukom smejale, druge su se pokrivale čaršavom, a nekima se smeh kroz bolna pluća iskradao.

Nagnem se do moje rođake i tiho je upitam kakvo je to žensko spadalo do nje. Ona mi šapnu da je to Persa, nekadašnja estradna zvezda, koju su stigle godine i sad boluje od neizlečive bolesti. A kako se tako zdravo smeje, začudih se i pogledah u ispošćeno lice na kojem su cakleće oči odavale živost duha. Te sjajne i sjaktave oči odnekud znam. Ostale su utisnute u moju prošlost, u vreme od pre trideset i više godina. Pogledala me. Učinilo se da sam i ja njoj poznat.

–  Zamislite, molim vas, pre neki dan ovde se naglas čitalo o nekom Kinezu koji nije prišao svojoj ženi 17 godina, jer ga je čovek koga je izuzetno cenio ubedio da će na taj način produžiti sebi život na 1.000 godina. Teške li budale, bože moj. Mislila sam da je samo onaj moj pokojni Boža bio takav idiot, ha, ha, ha – reče Persa.

Svi se u toj sobi pretvorismo u uvo. I bolesnice i nas nekoliko posetilaca. Persa se s mukom pridiže na laktove, namesti jastuk za uzglavlje, sve čineći da od kreveta stvori scenu za izvođenje monodrame.

– Božu sam upoznala pre trideset godina na Beogradskoj autobuskoj stanici. Pošao u Petrovac na Mlavi. Ja odustanem od svog puta i pođem sa njim. Nije nam trebalo mnogo vremena da se zbližimo. Lep on, ja još lepša. Vratimo se u Beograd i stanemo pred matičara. Počnemo da živimo kao muž i žena. Svi su zavideli našoj sreći – tu Persa na trenutak prekide svoju priču. Kao da je želela da se seti nekog važnog detalja. Ćutali smo i gledali u nju očekujući nastavak ispovesti.

– Nije prošlo ni godinu dana, kad on poče nešto da izmišlja samo da mi kao ženi ne bi prišao. Te boli ga ovo, te boli ga ono. Mora da pređe da spava u drugu sobu da me ni bi svojim ječanjem noću budio. Pomislim, ma tu je neka druga žena umešala prste. Počnem da prisluškujem njegove telefonske razgovore, preturam mu po džepovima, ništa sumnjivo da nađem. On i dalje beži od mene kao od kuge. Jedno veče ga spopadnem i upitam: hoćemo li mi da nešto radimo na produženju vrste? Gde su nam deca? Kao da sam ga tim pitanjem optužila za zločin, izlete iz stana i do kasno u noć nije se vratio – opet Persa napravi pauzu da bi, videlo se, prikupila dovoljno snage za nastavak priče.

– Tako to naše džapanje, bogami, potraja pune dve godine. I jedne noći, za stolom u kuhinji, otkri mi tajnu. Veli, on mene voli, nijedna nije kao ja. Ali sebe voli najviše. Ne želi da napusti bračnu zajednicu, ali njega više neću imati u svom krevetu, jer će on samo tako moći da živi 200 godina. Ja počnem da se smejem kao luda i kažem mu šta će mu tako dug život bez žene, sve misleći da su ga to napale neke bubice zbog ispijanja piva. On me tada nazva pogrdnim imenima, da sam glupača, kurva, samo mislim na onu stvar, da ne mislim na budućnost i sve neke takve tupavosti. Budala, ha, ha, ha – poče ona s naporom da se smeje, jer su očigledno naišli bolovi.

Tada u sobu uđe medicinska sestra da opomene posetioce da se bliži kraj vremena za posetu. Iznenadi se tišini i tome što smo se svi okrenuli ka Persi. Slegnu ramenima i izađe.

– Trebalo mi je mesec dana da saznam koji mu je to konj oduzeo pamet i nagovorio na takvu budalaštinu. Rekao mi je da je to jedan izuzetan muškarac, vanredno obrazovan čovek koji izučava tajne ljudskog tela i koji se nada da jednog dana za ta svoja istraživanja dobije i Nobelovu nagradu. A moj Boža će kao njegovo zamorče ući u istoriju. Nema te sile koja bi i njega mogla da natera da spava sa nekom ženom, dodao je Boža. Aaa, tu te čekam, golupčiću, pomislila sam. Sad si moj – prelete ponovo osmeh preko Persinog lica.

Ispriča nam kako je morala da bude pravi detektiv da sazna adresu tog nazovi naučnika. Živeo je kao pustinjak, čudak, nikome nije dozvoljavao da pređe prag njegove kuće na Zvezdari.

– Ipak, smotam ja i njega. Doduše, trebalo mi je malo više vremena i lukavosti, ali onog časa kad mi je dozvolio da uđem u kuću znala sam da je pobeđen. Kad sam završila s njim i kad još nije bio svestan šta ga je snašlo, pitala sam ga koliko godina je nameravao da živi time što bi izbegavao žene. Ni pet, ni devet, kaže, najmanje 300 godina. Eee, pošto si sada spavao sa mnom, nećeš živeti ni sedamdeset, odgovorim tom ludaku i trčeći napustim kuću – dok je ovo pričala, Persa je likovala.

Božu je zatekla zamišljenog za kuhinjskim stolom. Pitao je gde je tako dugo bila odsutna. Rekla mu je da je spavala s njegovim bogom. S kojim bogom, majku ti tvoju, počeo je Boža da viče i da je udara.

– Kad nećeš ti, hoće on. Pao je kao zrela kruška. Istopi se njegovih 300 godina za minut posla – kazuje Persa šta je sve govorila pod Božinim bubocima.

Nije mogao da dočeka jutro, nego je još te noći otišao na Zvezdaru. Njegov naučni savetnik je u početku odbijao da prizna Boži šta se desilo. Ali je, na kraju, položio oružje i potanko opisao kako se sve dogodilo.

Boža se vratio kući pred zoru. Persa ga je našla obešenog u kupatilu. Kaiš od pantalona bio je vezao za vodokotlić.

– I sad te novine pišu o nekakvom Kinezu i njegovih 1.000 godina. Da mi je samo da nekako stignem do njega, da ga smotam, smanjila bih mu taj milenijum na pedeset godina, ha,ha,ha – izgubi se Persin smeh u suvom kašlju koji ispuni prostoriju.