Аматеризам

Да је неког реда и политичке одговорности министар финансија и економије Млађан Динкић још јуче би, после састанка са војвођанским паорима, морао да се јавно извини бирачком телу Србије. Не зато што је попустио пред оправданим захтевима паора, да се државна земља коју користе пољопривредни комбинати прво понуди њима, а не шеику из Уједињених Арапских Емирата, већ због тога што се прихватио тог посла с толико аматеризма да је то готово неопростиво.

Најпре је уочи Нове године, као Божић Бата, понудио шеику на десетине хиљада хектара плодних ораница као да их Србија има стотине, а не свега четири милиона хектара, не би ли дошли до пара за наводњавање и осавремењавање производње. Када се отуда вратио и саопштио шта је тамошњем домаћину понудио реаговали су исти ти војвођански паори рекавши да су и они веома заинтересовани за ту исту земљу, а поготово су се противили уступању државних хектара странцу по нижој цени него што држава Србија тражи од њих.

И уместо да се време од прве идеје до доласка високог госта из УАЕ у Србију искористи за рашчишћавање „терена” – да се све лепо стави на папир и види шта нам је интерес, шта се може и по којој цени продати, а да цео аранжман не буде у супротности са Уставом, законима, па и интересом домаћих грађана, Динкић славодобитно потписује предуговоре о продаји и изнајмљивању ораница као да су његова очевина. Обећава чак и део војног пољопривредног добра. Када му је на то скренута пажња он се „покрио” обећањем да ће то питање бити решено неким накнадним уговором.

И када је после одласка шеика из Србије постало јасно да је министар Динкић нудио и земљу која не може бити отуђена никаквом акробацијом, седа за сто с паорима, уз садејство министра пољопривреде Горана Кнежевића, и ради оно што је морало да се учини пре његовог одласка у госте код шеика. Обрнут ред потеза који је само нама својствен и који се не може образложити сиромаштвом и нашом незаситом потребом за туђим парама.

Шта ово замешатељство око обећане продаје наших ораница говори? Да и у овој влади нема збора и договора, а још мање идеје шта нам ваља чинити у даљој продаји комбината који су већ једном прошли кроз катаклизму домаће приватизације остављени у парлогу. Отуда и манир министра Динкића да као трговачки путник из Москве одлети у Абу Даби и потпише споразум о продаји и изнајмљивању ораница, а онда од много чега дигне руке у разговору с војвођанским паорима.

О каквој се сада преговарачкој позицији може разговорати када дође тренутак да се оквирни споразум са шеиком преточи у уговор. Није ли било нормално да се све претходно код куће договори и утаначи, па тек онда изађе пред партнера, а не зарад партијске или личне промоције правити штету на сваком кораку.