Судар сведока у процесима Младићу и Караџићу

На суђењима Ратку Младићу и Радовану Караџићу, прошле седмице пред Хашким трибуналом сведоци из снага УН различито су говорили о гранатирању Сарајева и намерама српског руководства да оконча рат.

Док је британски генерал Мајкл Роуз на суђењу Младићу тврдио да није сасвим сигурно с које је стране испаљена граната која је у фебруару 1994. пала на Маркале, канадски војни обавештајац заштићеног идентитета, на суђењу Караџићу, рекао је да су босански муслимани артиљеријски гађали сопствени народ у Сарајеву да би окривили Србе и изазвали војну интервенцију против њих.

Генерал Роуз је 1994. године био командант заштитних снага УН у Босни и Херцеговини. Он је потврдио да је прва истрага француског аналитичара показала да је граната на Маркале испаљена са муслиманске стране, а да су касније истраге указале на грешку у првобитном налазу, после чега су УН закључиле да није могуће утврдити одакле је пројектил испаљен. Том приликом погинуло је 60, а повређено 140 особа.

Роуз је изјавио да је генерал Младић имао могућност да контролише снајперску ватру над Сарајевом, а да је опсаду града српска страна користила да би извршила притисак на УН и на босанске муслимане. Сасвим супротно било је сведочење у процесу Караџићу.

„Владало је уверење да муслиманске снаге артиљеријски гађају сопствени народ како би окривили Србе и изазвали међународну интервенцију у своју корист”, изјавио је канадски обавештајац, иначе сведок одбране на суђењу Караџићу.

Британски припадник Унпрофора је пак посведочио да је уверен да босански Срби у фебруару 1994. нису испалили гранату која је на сарајевској пијаци Маркале убила и ранила десетине грађана.

Заштићен сведок КW-570 изјавио је да су босански Срби били оптужени и пре него што је истрага обављена. „Крајње необичним” назвао је то што је пијацу погодила само једна граната, ако се зна да је из минобацача увек неопходно испалити више пројектила да би се циљ погодио, како је Војска РС и чинила.

КW-570 је назначио да би због високих зграда које окружују Маркале, путања гранате морала бити готово вертикална, што га је наводило на закључак да је била испаљена „из непосредне близине”. „Били смо шокирани да је само једна граната могла убити и ранити толики број људи... То је било могуће само ако је пијаца била дупке пуна”, рекао је КW-570.

Сведок се позивао и на извештаје Унпрофора по којима су гранату на Маркале могли испалити „муџахедини” који су гађали „Јевреје који су се евакуисали”, али су „промашили”. Унпрофор је помињао и могућност да је неко гранату бацио са околних зграда.

Дајући преглед политичке и војне ситуације 1994, генерал Роуз је навео да су Срби имали контролу над 70 одсто територије БиХ, укључујући подручје на само 75 метара од Председништва БиХ.

Роуз је изјавио да су „коначни територијални циљеви Срба били да се створи непрекинута територија, као Република Српска и да 51 одсто територије БиХ буде под њиховом контролом, а 49 одсто под контролом федерације”, и да су нарочито били одлучни да имају контролу над Сребреницом, Жепом и Гораждем.

На питање тужиоца да ли је Младићев став да „Турци морају нестати са ових простора” доследан његовим ставовима које је изразио у разговору са њим, Роуз је рекао: „Он нам је говорио да враћа територије са којих су 1993. протерани Срби. Ми смо сматрали да неће залазити у муслиманску територију Горажда”.

После захтева да се бомбардују српски положаји, комуникација са Унпрофором је измењена, казао је сведок, наводећи да генерал Младић више није хтео да разговара, већ су сва питања ишла преко пуковника Здравка Толимира.

„УН су оптужене да су се укључиле у рат против Срба и затим су уследиле акције узимања припадника УН за таоце”, рекао је Роуз.

Канадски официр је тврдио да му је један амерички војник показао слику на којој се види како, 5. фебруара 1994, једна особа са прозора зграде баца минобацачку гранату на Маркале. За другу експлозију испред затворене пијаце Маркале августа 1995. сведок је изјавио да није могло бити утврђено са које је стране била испаљена.

У Караџићеву одбрану сведочио је и британски бригадни генерал Вире Хејз, који је био начелник штаба Унпрофора у Кисељаку код Сарајева од априла до октобра 1993. године.

Хејз је описао тешке преговоре о демилитаризацији Сребренице у пролеће 1993, потврдивши да је Караџић претходно наредио да се заустави офанзива ВРС на ту енклаву и да се омогући приступ хуманитарним конвојима.

Сведок одбране амерички професор Роналд Хачет изјавио је пред Хашким трибуналом да је једну годину пре споразума у Дејтону Радован Караџић предложио САД сличан мировни план.

Хачет је посведочио да му је Караџић свој мировни план предао у септембру 1994, када је био у посети Палама с делегацијом друштва за изучавање Балкана „Лорд Бајрон”.

Мировна решења договорена у новембру 1995. у Дејтону била су, по сведоку, веома слична онима које је Караџић предлагао једну годину раније. Територијална подела БиХ на ентитете била је, како је назначио, идентична.

Током посете Палама, од 13. до 18. септембра 1994, Хачет је био запањен одлучношћу и напорима председника Републике Српске да оконча рат у БиХ и сачува живот цивила.