Николић шумом, Дачић друмом

Да многи српски политичари умеју да изненаде, да међусобне спорове покушавају да реше у јавној арени или преко таблоида, да немају осећај мере ни углађене манире, није ништа ново, па је зато много теже одредити где припада реаговање председника Србије у тренутку када су српски и хрватски премијери у Београду летлампама топили лед који је оковао односе две земље.

Док су Ивица Дачић и Зоран Милановић усред зиме одлеђивали оно што се замрзавало најмање седам месеци, Томислав Николић је страним новинарима, не без љутње, говорио да је прескочен, јер сматра да су он и Иво Јосиповић пре двојице премијера морали да се ухвате тог сложеног посла.

Београд, а да је Николић имао много примедби на сусрет који се „дуго кухао, али нитко није очекивао да ће се скухати тако брзо”, како рече Жарко Пуховски. Раскорак није могао да буде убедљивији.

Николић је борбено говорио да је Милановићев долазак „неискрен”, јер је Хрватска тужила Србију за геноцид. Што значи да је и Дачић „неискрен”, пошто је Србија поднела контратужбу.

Николић рече: „Ја представљам Србију и њене грађане у земљи и иностранству”, али испаде да је председник из ове уставне дефиниције искључио грађанина Дачића, коме је у опису места премијера и спољна политика. Тако пуче недолична јавна свађа.

Николић је изговарао текст за који је морао да зна да ће дати за право онима у Загребу који су га одмах после изборне победе 2012. ставили на листу за избегавање. Но, он се држао домаћинске логике да ваљда прво иде „томовача”, а да је после „лако ручати”.

Председниково преконосирање премијеру, без поштеда и за хрватског госта, сасвим је неуобичајена појава. Не зато што су ретке несугласице у врховима власти, посебно коалиционе, већ зато што се такве ствари не раде јавно, посебно не док је гост још ту.

Николић се, хтео то или не, ставио на страну противника дијалога. Злобници би рекли да је својом изјавом желео да анулира оно што је премијер остварио. Тиме јесте покупио гласове националистичке деснице, али је додатно угрозио шансе да створи капитал у региону. Прво треба помирити народе јер политичари се лако свађају и мире, рекао је још Николић.

Никада нисам веровао у спонтане процесе помирења народа. Верујем да Европске уније не би било да је Немцима и Французима препуштено да се сами мире.

Зато је и на овим просторима тај процес, подржаван од ЕУ, која је умешала прсте у организовање сусрета, препуштен политичарима. Колико год смо склони да им не верујемо, нема другог избора. У томе је њихова лидерска одговорност коју су Дачић и Милановић овога пута показали.

Можда ће неко све приписати Николићевом неколико пута исказаном недостатку познавања дипломатске вештине, али чињеница је да су речи изговорене у погрешно време на погрешном месту. Председнику саветници треба да кажу да није обавезно да јавно каже оно што има право да приватно мисли. Зато су одјекнуле као топовски бараж.

Наравно да су аналитичари одмах почели да одгонетају ребус шта се иза свега крије. Како се тестера између Николића и Дачића окренула наопако? Шта је посреди: пузећи конфликт, председникова сујета или љубомора, програмирана представа?

Први указују да је отворено сучељавање два најважније функције у држави – као поводом Дачићеве изјаве о столици Косова и УН – симптом много озбиљнијег оперативног размимоилажења.

Да ли су пацке Дачићу потврда спекулација да би Николић сачекао да ЕУ у марту каже Србији како стоје њене шансе да у јуну добије датум почетка преговора, да би потом учинио све да премијера лиши задовољства да он у име Београда започне преговоре са Бриселом, што је главна амбиција лидера социјалиста?

Не, не, само увређена и повређена сујета, кажу други, извлачећи закључак из чињенице да је Николић исказао спремност да се нађе са Јосиповићем, док хрватски председник упорно понавља да још није време за такав сусрет.

Политичка љубомора, уверени су трећи, уверени да је председник реаговао јер није био укључен у припреме посете – што је Дачић демантовао. Могуће је да Николић – после писања платформе за Космет око које је доживео ударце из Владе – не жели да буде по страни нормализовања односа са Хрватском. Да сутра не би био церемонијална икебана нечега што је Дачић претходно одрадио.

Има их који желе да верују да је варничење на релацији напредњаци–социјалисти фингирано по формули добар полицајац, лош полицајац, како би се обезбедило да оно што власт у популарности изгуби уступцима око Косова буде надокнађено чврстином на друге теме.

Неки, пак, сматрају да не треба драматизовати и да је добро што између председника и премијера постоји „конструктивна тензија”, јер то омогућава политичку динамику а онемогућава концентрацију власти каква је постојала у време док је бивши председник Борис Тадић бившем премијеру Мирку Цветковићу препустио само титулу.

Сама посета је, рекао бих, прошла очекивано. Кренуло је „рушење зида ћутње” (Милановић) и „отопљавање” (Дачић). И домаћин и гост су схватили да даље замрзавање не користи ни Београду ни Загребу, ни региону у коме су српско-хрватски односи одувек били најзначајнији, али ни ЕУ, у коју западни суседи улазе ове године.

Допало ми се што су избегнути они „историјски” квалификативи без еуфорије очекивања, што се говорило о отвореним питањима из прошлости, да их не набрајам, о економији, приближавању Србије ЕУ.

Не бих да пропустим да похвалим дозу храбрости двојице премијера који су прихватили ризик да се сретну у ово време.

Значајан део српске јавности и даље се противи нормализацији са земљом која „Олују” слави као национални празник, посебно после ослобађајућих пресуда генералима Анти Готовини и Младену Маркачу.

Значајан део хрватске јавности противи се Милановићевом „поклоњењу” у Београду, контактима са српским политичарима, које доживљава као наследнике Милошевића. Николић засигурно остаје на тој листи, мастило којим је исписано Дачићево презиме бледи.

Све у свему, премијери су у границама могућег одрадили посао. Што се Николића тиче, какав год био његов мотив, после свега је остао помало горак укус. Тешке речи лако покваре мукотрпан рад, али оно што је председник имао да каже свакако неће успорити тек отворени процес нормализације.

То је добра вест. Лоша је да ће одложити сусрет на председничком нивоу. И инспирисати противнике бољих односа.

Милановића су одмах по повратку у Загреб националистички „праваши” прозвали да није ништа добро учинио за Хрватску. „Од шест тема о којима се разговарало, пет је у интересу суседне нам државе”, рекао је њихов лидер. „Већа привредна присутност српских фирми на хрватском тржишту, као и помоћ Србији на путу у ЕУ, нама ништа не значи.”

Нисам се после свега случајно сетио оцене коју сам од хрватске министарке иностраних послова Весне Пусић чуо током интервјуа у Загребу прошлог јуна: односи Србије и Хрватске не треба да зависе од личних пријатељстава.

Подразумевала је ону раздрагану опуштеност Тадића и Јосиповића док без кравата шетају Опатијом од које Србима и Хрватима није остало ништа. Добра лекција за будућност. И председницима и премијерима.