Тактика „меке силе”

Углед државе, и власти која је води, тешко се гради. Далеко лакше се урушава. То су веома добро осетили у Русији после прошлогодишњег скандала са женском панк групом „Пуси рајот”. Хапшење пет девојака које су у свом „уметничком делању” 21. фебруара 2012. оскрнавиле Храм Христа Спаситеља у Москви, муњевито се претворило у глобалну причу чија основна порука била да се руска власт враћа аутократији, гушењу људских права и – совјетском моделу управљања државом.

Поновни избор Владимира Путина за председника, 4. марта прошле године, само је додатно подстакао критике са Запада да је демократизација процес који у највећој држави на свету тешко може да се укорени. Посебно када је реч о, већ поменутим, људским правима – магичној формули под коју поједини кругови покушавају да подведу све оно што им се допада, или не допада, а што могу да искористе у сврху сопствене промоције. 

Не би требало пренебрегнути чињеницу да неке дилеме из совјетског доба имају упоришта и у данашњим временима. Једна од таквих је управо – како поправити имиџ државе у свету. Одговор би требало да да: „План деловања у области међународне хуманитарне сарадње и садејства у међународном развоју на основи руских научних и културних центара у иностранству, у периоду 2013-2015. године”, који би ускоро требало да ступи на снагу.

Реч је о употреби, такозване меке силе  од којом се, према дневном листу „Комерсант”, подразумева: „Сложен инструментариј за решавање спољнополитичких задатака, уз ослањање на могућности грађанског друштва, информационо-комуникационе, хуманитарне и друге методе и технологије, као алтернативу класичном дипломатском деловању”.

Како је својевремено изјавио руски премијер Дмитриј Медведев: „На основу анализе из периода од 2005. до 2010. Русија се налази тек на десетом месту по индексу „меке силе”. Ако говоримо о нашој војној моћи, јасно је да се не налазимо на десетом месту, и та диспропорција изазива забринутост.

А ресурси за смањење те диспропорције постоје. Подсетимо, рад некадашњих совјетских научних и културних институција у иностранству био је окосница за стварање контаката и одржавање чврстих веза са страним партнерима, не само у наведеним областима већ и поводом питања војне сарадње, политике, економије. Овакви центри отварани су у свим важнијим светским престоницама. Остали су тамо и после распада совјетске империје. Све што је данас потребно јесте – појачати њихов рад, прилагодити га новим условима деловања, новим изазовима и технологијама, сматрају у Москви.

Наравно, употреба „меке силе” не даје резултате преко ноћи. Тај процес је дуг и деликатан. Јер потребно је прво разбити многе стереотипе које је Русија наследила од СССР-а. Додајмо да на политичке прилике у Русији не утичу само спољни фактори, већ и дешавања унутар земље која, на први поглед, делују као аутентични покрети, мада су, неретко, тек у функцији кампање која се води из центара ван граница. Разлучити аутентичне покрете од „увезених” није увек лако. Такво преиспитивање прети да оде у другу крајност, која може активно да омете и истински демократске процесе.

Русија се, према анализама тамошњег Министарства иностраних послова, суочава са неколико фактора нестабилности, који делују, како јасно усмерени на одређени регион или државу, тако и шире. Ту су, пре свих, глобална криза и све безобзирније мешање Запада у послове других земаља, деградирање улоге Организације Уједињених нација, јачање прекограничних изазова и стварање напетих ситуација захваљујући убрзаном развоју информационих технологија, као и настојања да се реидеологизују међународни односи. Тачније, да се свет поново подели на добре и лоше земље и народе, напредне и заостале, демократе и оне друге...

Један од врло јасних примера те поделе је и судбина Украјине. Наиме, западни аналитичари врло отворено говоре да, уколико би се бивша совјетска република прикључила Царинској унији, у којој су за сада Русија, Белорусија и Казахстан, практично би јој била затворена врата за било какав договор о слободној трговини са ЕУ. Такође, евентуални улазак Украјине у Царинску унију унапред се оцењује као повратак у аутократски режим, а самим тим и под потпуни утицај Москве.

Процене иду и корак даље. Већ неко време се говори о могућности да се поједине некадашње совјетске републике поново прикључе Русији. Али не у форми неког новог СССР-а, већ да уђу директно у – Руску Федерацију.

У таквим околностима неспоразуми не могу да се решавају оружјем. Управо за то је, кажу познаваоци, потребна – „мека сила”.