Победе доносе поразе

Милорад Павић је писао о историји Београда. Његове улице књижевник и академик добро познаје кроз простор, али и време. Као писац увек се чудио како је могуће да ствари које се највише воле тешко улазе у сопствену прозу. Недавно, јер то не може на силу, примећује, десило се да две куле на Калемегдану добију место у његовој најновијој необјављеној причи.
Улица Косте Јовановића на Вождовцу за српског писца чије је дело стекло светско признање, професора универзитета, стручњака за барок и симболизам, преводиоца Бајрона и Пушкина има посебно значење. Како симболичко, тако и суштинско.

Писац који је стварао и у 20. веку, у коме се, каже, морала доказивати невиност, а не кривица, одрастао је у тој вождовачкој улици. Она му је најблискија, до самог краја спозната. Њу лако може у мислима да призове. Да је у сновима магнетизује, изнова обликује. Сваку уличну икону, у тренутку, може да постави на место које је некада имала.

Аутор, кога критичари стављају у исту раван са Борхесом, Набоковом, али му не споре и вештину у маркетиншким креацијама, рођењем је везан за ту улицу.

Међутим, постоји једна која му није толико драга, коју он, без претеривања, без икакве кокетерије и мистичних рефлексија, не воли. То је једна у ланцу дорћолских улица – Браће Барух, у којој су пишчев дом и легат. Улица која се не да лако укротити. По мери човековој направити. Са њом писац никад није пронашао заједнички језик. Зграда у којој станује у његовом последњем роману "Друго тело" наведена је као непријатељски елемент.

Симболика једносмерних улица

Зато се, ваљда, књижевник мисаоно радије креће ка улици у којој је одрастао. Где је са дванаест година доживео прво бомбардовање. Учио немачки, енглески и лагано заборављао француски језик. У улици у којој му се, каже, ноћ најслађе лепила за оба образа. Где је схватио да највећа разочарања у животу доносе победе, а оне се увек не исплате.

За Милорада Павића свака, посебно, једносмерна улица, најсличнија је литератури. Креће од почетка ка крају. Од рођења ка смрти.

– Да почнем од улице коју волим. Улица Косте Јовановића на Вождовцу својевремено је била изабрана за најлепшу у Београду. Улица је врло стрма, има спуст. То је улица у којој сам одрастао, у којој су моји родитељи имали кућу, у којој данас живи моја сестра. Она је некада била пуна воћа и лепих вила за становање. У близини је Основна школа "Вожд Карађорђе" за коју је мој отац – вајар исклесао бисту Карађорђа. Улица, колико ми је познато, није мењала име. Коста Јовановић, у једном периоду, био је министар просвете и управник Управе фондова. Та улица за мене има још неке знаменитости. При њеном врху становала је девојка са којом сам био у односима – професионалним, а онда и емотивним. Добро се сећам и санкања. Од Вождовачке цркве, преко мале пијаце према Авалском друму. Као ђак, две улице навише, становао је и Милан Панић, бивши премијер и ученик мога оца. Сада се у овој улици догађа нешто чудно. Велике виле људи граде на малим плацевима. Има шансе да постане копија Дедиња, које, нажалост, тоне – уочава Павић, по чијем ће тексту "Свадба у купатилу" 26. априла бити изведена премијерна представа у Позоришту на Теразијама.

Кућа као виртуелни поклон

Књижевник указује на то да нас лаконски 21. век тера на брзу комуникацију. Реченица је у таквом окружењу постала преспора, а бонтон уличног понашања – релативна ствар. Писца је увек интересовало нешто друго.

– Када идем улицама, мене људи одавно препознају. Интересантно, мени је необјашњиво да су и пиљари на Бајлонијевој пијаци знали ко сам. Често су знали и наслове мојих романа. То је за мене био мали културолошки шок. Али, то показује нешто друго. Указује на то да не можемо поделити људе по класама, имовном стању. Ствар је сложенија. У Француској или Немачкој, то су ми говорили тамошњи писци, немогуће је да једног писца препознају на улици – казује наш саговорник. Две су тачке значајне за њега.

– Савска падина, где је некада био мали пијац, сада једва може да се препозна. На том месту је сигурно најлепша кућа у којој је била прва Берза. Цео тај крај је обнављао Лука Ћеловић, богат човек, Требињац, највећи добротвор Београдског универзитета. Између осталог, он је 1903. године подигао кућу у Улици Марка Краљевића 1. Троугласта зграда која излази на пругу ушла је у две моје и приче Јасмине Михајловић. Желео сам макар и виртуелно да јој поклоним ту кућу. Други део Савске падине, који за мене има важности, изникао је так сада, мада је престар. Обновљено је степениште од горњег града Калемегдана према Сави. Већ сам силазио тим широким степеништем које пролази кроз два лука. Мислим да је, иако радови нису завршени, Калемегдан добро рестаурисан. Сваки дан сам тамо, то је бриљантно – потврђује Павић. Наглашава да је Београд непрестано бивао на удару ветрова који су долазили са Истока, из Мале Азије.

– Велики француски архитекта Ле Корбизје је рекао да је Београд најружнији град на свету. Разумем зашто. Од разноразних удара, заиста, Београд једва да је очувао нешто од самосвојности. Међутим, дух је нешто друго. Има људи који су рођени у Београду и никада нису постали Београђани. И обрнуто. Људи који су дошли у Београд и одмах постајали Београђани. Хоћете пример? Момо Капор је најбољи хроничар јавног живота Београда – сматра Милорад Павић.