Pobede donose poraze

Milorad Pavić je pisao o istoriji Beograda. Njegove ulice književnik i akademik dobro poznaje kroz prostor, ali i vreme. Kao pisac uvek se čudio kako je moguće da stvari koje se najviše vole teško ulaze u sopstvenu prozu. Nedavno, jer to ne može na silu, primećuje, desilo se da dve kule na Kalemegdanu dobiju mesto u njegovoj najnovijoj neobjavljenoj priči.
Ulica Koste Jovanovića na Voždovcu za srpskog pisca čije je delo steklo svetsko priznanje, profesora univerziteta, stručnjaka za barok i simbolizam, prevodioca Bajrona i Puškina ima posebno značenje. Kako simboličko, tako i suštinsko.

Pisac koji je stvarao i u 20. veku, u kome se, kaže, morala dokazivati nevinost, a ne krivica, odrastao je u toj voždovačkoj ulici. Ona mu je najbliskija, do samog kraja spoznata. Nju lako može u mislima da prizove. Da je u snovima magnetizuje, iznova oblikuje. Svaku uličnu ikonu, u trenutku, može da postavi na mesto koje je nekada imala.

Autor, koga kritičari stavljaju u istu ravan sa Borhesom, Nabokovom, ali mu ne spore i veštinu u marketinškim kreacijama, rođenjem je vezan za tu ulicu.

Međutim, postoji jedna koja mu nije toliko draga, koju on, bez preterivanja, bez ikakve koketerije i mističnih refleksija, ne voli. To je jedna u lancu dorćolskih ulica – Braće Baruh, u kojoj su piščev dom i legat. Ulica koja se ne da lako ukrotiti. Po meri čovekovoj napraviti. Sa njom pisac nikad nije pronašao zajednički jezik. Zgrada u kojoj stanuje u njegovom poslednjem romanu "Drugo telo" navedena je kao neprijateljski element.

Simbolika jednosmernih ulica

Zato se, valjda, književnik misaono radije kreće ka ulici u kojoj je odrastao. Gde je sa dvanaest godina doživeo prvo bombardovanje. Učio nemački, engleski i lagano zaboravljao francuski jezik. U ulici u kojoj mu se, kaže, noć najslađe lepila za oba obraza. Gde je shvatio da najveća razočaranja u životu donose pobede, a one se uvek ne isplate.

Za Milorada Pavića svaka, posebno, jednosmerna ulica, najsličnija je literaturi. Kreće od početka ka kraju. Od rođenja ka smrti.

– Da počnem od ulice koju volim. Ulica Koste Jovanovića na Voždovcu svojevremeno je bila izabrana za najlepšu u Beogradu. Ulica je vrlo strma, ima spust. To je ulica u kojoj sam odrastao, u kojoj su moji roditelji imali kuću, u kojoj danas živi moja sestra. Ona je nekada bila puna voća i lepih vila za stanovanje. U blizini je Osnovna škola "Vožd Karađorđe" za koju je moj otac – vajar isklesao bistu Karađorđa. Ulica, koliko mi je poznato, nije menjala ime. Kosta Jovanović, u jednom periodu, bio je ministar prosvete i upravnik Uprave fondova. Ta ulica za mene ima još neke znamenitosti. Pri njenom vrhu stanovala je devojka sa kojom sam bio u odnosima – profesionalnim, a onda i emotivnim. Dobro se sećam i sankanja. Od Voždovačke crkve, preko male pijace prema Avalskom drumu. Kao đak, dve ulice naviše, stanovao je i Milan Panić, bivši premijer i učenik moga oca. Sada se u ovoj ulici događa nešto čudno. Velike vile ljudi grade na malim placevima. Ima šanse da postane kopija Dedinja, koje, nažalost, tone – uočava Pavić, po čijem će tekstu "Svadba u kupatilu" 26. aprila biti izvedena premijerna predstava u Pozorištu na Terazijama.

Kuća kao virtuelni poklon

Književnik ukazuje na to da nas lakonski 21. vek tera na brzu komunikaciju. Rečenica je u takvom okruženju postala prespora, a bonton uličnog ponašanja – relativna stvar. Pisca je uvek interesovalo nešto drugo.

– Kada idem ulicama, mene ljudi odavno prepoznaju. Interesantno, meni je neobjašnjivo da su i piljari na Bajlonijevoj pijaci znali ko sam. Često su znali i naslove mojih romana. To je za mene bio mali kulturološki šok. Ali, to pokazuje nešto drugo. Ukazuje na to da ne možemo podeliti ljude po klasama, imovnom stanju. Stvar je složenija. U Francuskoj ili Nemačkoj, to su mi govorili tamošnji pisci, nemoguće je da jednog pisca prepoznaju na ulici – kazuje naš sagovornik. Dve su tačke značajne za njega.

– Savska padina, gde je nekada bio mali pijac, sada jedva može da se prepozna. Na tom mestu je sigurno najlepša kuća u kojoj je bila prva Berza. Ceo taj kraj je obnavljao Luka Ćelović, bogat čovek, Trebinjac, najveći dobrotvor Beogradskog univerziteta. Između ostalog, on je 1903. godine podigao kuću u Ulici Marka Kraljevića 1. Trouglasta zgrada koja izlazi na prugu ušla je u dve moje i priče Jasmine Mihajlović. Želeo sam makar i virtuelno da joj poklonim tu kuću. Drugi deo Savske padine, koji za mene ima važnosti, iznikao je tak sada, mada je prestar. Obnovljeno je stepenište od gornjeg grada Kalemegdana prema Savi. Već sam silazio tim širokim stepeništem koje prolazi kroz dva luka. Mislim da je, iako radovi nisu završeni, Kalemegdan dobro restaurisan. Svaki dan sam tamo, to je briljantno – potvrđuje Pavić. Naglašava da je Beograd neprestano bivao na udaru vetrova koji su dolazili sa Istoka, iz Male Azije.

– Veliki francuski arhitekta Le Korbizje je rekao da je Beograd najružniji grad na svetu. Razumem zašto. Od raznoraznih udara, zaista, Beograd jedva da je očuvao nešto od samosvojnosti. Međutim, duh je nešto drugo. Ima ljudi koji su rođeni u Beogradu i nikada nisu postali Beograđani. I obrnuto. Ljudi koji su došli u Beograd i odmah postajali Beograđani. Hoćete primer? Momo Kapor je najbolji hroničar javnog života Beograda – smatra Milorad Pavić.