Аматеризам 2.

Признајем, обрадовао сам се реаговању Службе за односе са јавношћу Министарства финансија и привреде, на мој уводник од суботе 19. јануара. У њему сам, само да подсетим, све ово што ради господин министар Млађан Динкић с продајом наше земље шеику, односно његовој фирми, а можда и држави Уједињени Арапски Емирати, ко зна, назвао аматеризмом.

Његова служба, пошто том успеху нисам аплаудирао, него сам замерио на недовољној припремљености и осмишљености таквог потеза, по сопственој процени, рекао да је „уметнички дојам” тог потеза – неприхватљив. Владом и њеним ставовима – нисам се бавио. Сад што министар Динкић себе доживљава као владу, па у реаговању (недеља 20.) пише да „Влада Србије ни од чега није одустала”, његов је проблем. Он може да буде – све. Па и влада.

Није ми циљ био ни да оспорим нити да доведем у питање тај пословни потез, мада ми то нико у овој још слободној земљи не може оспорити, већ да укажем на трапавост у вођењу озбиљних државних послова и заступања интереса свих становника ове земље. Је ли министар Динкић задовољан када се побуни врх северне покрајине? Нека буде и из политичких разлога. Суверено право. Али, да паори запуцају на састанак са њим и Кнежевићем да би их он, Динкић, потанко информисао о томе како им још од прошле године стоји на располагању 16.500 хектара државне земље, коју су користили пропали комбинати, а коју он продаје шеику, више је него аматерско образложење и успутна замерка новинару „Политике” да влада ни од чега није одустала. Министар, влада, свеједно, ипак, нису одустали до краја. Шеику нуде 2.500 хектара државне земље у приобаљу Саве.

И сада делић оног што није било, а требало је да буде у прокаженом, готово безазленом уводнику, који је засметао министру Динкићу. Прича о томе како се продаје капитал пропалих седам комбината и како то није незаконито, јер је реч о државној имовини, коју су неки „мангупи” из наших редова проћердали, па сада министар Динкић мора да их пошто-пото „уда”, није ништа друго до још једна замена тезе. Шта је капитал, имовина тих пропалих комбината. Па – земља. Оранице. Необновљив, чак и оскудан ресурс Србије. И како га министар Динкић продаје – директном понудом. По којој цени? Никада бољој, каже. А ко је то рекао? Тржиште? Тендер? Лицитација? Не. Он се договорио и парафирао. И ми треба да му верујемо да је постигао максимум. Што бисмо? Много тога је обећао и није се догодило. Памтимо много тога, јер он није од јуче у политици.

И још један детаљ, ништа мање важан. С ким је министар Динкић склопио међудржавни споразум – са шеиком, његовом фирмом или државом, која се зове Уједињени Арапски Емирати. А то није за исход приче безазлена ствар. Свака част том човеку, али он се појављује у троструком „издању”. Мене занима мој министар, који би да мене, моју децу и унуке, продајући ово мало зиратне земље, „усрећи” у наредних 30 година, а можда и дуже.

Хвала лепо, господине министре, али тај мандат – немате.

Што нисте на исти начин продали туце фабрика у реструктурирању, па да вам сви честитамо, него најплодније оранице за чију судбину нисте марили када су их претходни власници проћердали по четири пута нижој цени. Били сте у власти у минулих десет година. Што нисте дигли глас против растакања тих комбината?