Amaterizam 2.

Priznajem, obradovao sam se reagovanju Službe za odnose sa javnošću Ministarstva finansija i privrede, na moj uvodnik od subote 19. januara. U njemu sam, samo da podsetim, sve ovo što radi gospodin ministar Mlađan Dinkić s prodajom naše zemlje šeiku, odnosno njegovoj firmi, a možda i državi Ujedinjeni Arapski Emirati, ko zna, nazvao amaterizmom.

Njegova služba, pošto tom uspehu nisam aplaudirao, nego sam zamerio na nedovoljnoj pripremljenosti i osmišljenosti takvog poteza, po sopstvenoj proceni, rekao da je „umetnički dojam” tog poteza – neprihvatljiv. Vladom i njenim stavovima – nisam se bavio. Sad što ministar Dinkić sebe doživljava kao vladu, pa u reagovanju (nedelja 20.) piše da „Vlada Srbije ni od čega nije odustala”, njegov je problem. On može da bude – sve. Pa i vlada.

Nije mi cilj bio ni da osporim niti da dovedem u pitanje taj poslovni potez, mada mi to niko u ovoj još slobodnoj zemlji ne može osporiti, već da ukažem na trapavost u vođenju ozbiljnih državnih poslova i zastupanja interesa svih stanovnika ove zemlje. Je li ministar Dinkić zadovoljan kada se pobuni vrh severne pokrajine? Neka bude i iz političkih razloga. Suvereno pravo. Ali, da paori zapucaju na sastanak sa njim i Kneževićem da bi ih on, Dinkić, potanko informisao o tome kako im još od prošle godine stoji na raspolaganju 16.500 hektara državne zemlje, koju su koristili propali kombinati, a koju on prodaje šeiku, više je nego amatersko obrazloženje i usputna zamerka novinaru „Politike” da vlada ni od čega nije odustala. Ministar, vlada, svejedno, ipak, nisu odustali do kraja. Šeiku nude 2.500 hektara državne zemlje u priobalju Save.

I sada delić onog što nije bilo, a trebalo je da bude u prokaženom, gotovo bezazlenom uvodniku, koji je zasmetao ministru Dinkiću. Priča o tome kako se prodaje kapital propalih sedam kombinata i kako to nije nezakonito, jer je reč o državnoj imovini, koju su neki „mangupi” iz naših redova proćerdali, pa sada ministar Dinkić mora da ih pošto-poto „uda”, nije ništa drugo do još jedna zamena teze. Šta je kapital, imovina tih propalih kombinata. Pa – zemlja. Oranice. Neobnovljiv, čak i oskudan resurs Srbije. I kako ga ministar Dinkić prodaje – direktnom ponudom. Po kojoj ceni? Nikada boljoj, kaže. A ko je to rekao? Tržište? Tender? Licitacija? Ne. On se dogovorio i parafirao. I mi treba da mu verujemo da je postigao maksimum. Što bismo? Mnogo toga je obećao i nije se dogodilo. Pamtimo mnogo toga, jer on nije od juče u politici.

I još jedan detalj, ništa manje važan. S kim je ministar Dinkić sklopio međudržavni sporazum – sa šeikom, njegovom firmom ili državom, koja se zove Ujedinjeni Arapski Emirati. A to nije za ishod priče bezazlena stvar. Svaka čast tom čoveku, ali on se pojavljuje u trostrukom „izdanju”. Mene zanima moj ministar, koji bi da mene, moju decu i unuke, prodajući ovo malo ziratne zemlje, „usreći” u narednih 30 godina, a možda i duže.

Hvala lepo, gospodine ministre, ali taj mandat – nemate.

Što niste na isti način prodali tuce fabrika u restrukturiranju, pa da vam svi čestitamo, nego najplodnije oranice za čiju sudbinu niste marili kada su ih prethodni vlasnici proćerdali po četiri puta nižoj ceni. Bili ste u vlasti u minulih deset godina. Što niste digli glas protiv rastakanja tih kombinata?