Франшизе: од хамбургера до паса

Шта да радите када имате педесет пет година, добро се осећате, нашло се и нешто капитала, а поседујете и смисао за бизнис... Најбоље решење је да отворите ресторан брзе хране, лиценцу продате целом свету и две деценије касније нађете се на – Њујоршкој берзи.
Можда ова прича делује невероватно, али се ипак потврдила у пракси. За њеног главног јунака можемо да узмемо, на пример, Реја Крока, оснивача ланца ресторана брзе хране "Мекдоналдс", који је поменутим редоследом заиста доживео пословни тријумф.

Управо је "Мекдоналдс", и поред бројних критика, показао сву моћ пословања на основу франшизинг уговора. На примеру "Мека" може се сагледати и досадашња успешност оваквог начина пословања у Србији.

Према речима Милана Париводића, министра за економске односе са иностранством, долазак познатог ланца ресторана у Србију био је планиран 1983. године, али лиценцу коју је добио тадашњи "Прокупац" није искористио на најбољи начин. Моћни "Генекс" препознао је своју шансу, откупио лиценцу и неколико година касније кренуо са првим ресторанима у Београду.

Колико је то био добар пословни потез потврдило се за само шест месеца рада. Управо толико је времена требало да се врати првобитно уложених 15-16 милиона долара.

Да ли ће се још неко у Србији одлучити на прави потез и направити франшизни уговор који ће му омогућити брзу зараду? О могућностима развоја франшизинга у Србији расправљало се ових дана на првом скупу овакве врсте у Привредној комори Србије. Министар Париводић, који је и докторирао на тему франшизинга, перспективе овакве врсте пословних односа илустровао је на примеру немачке привреде где у пробном периоду од три године преживи смо три одсто фирми, ако самостално наступају. Уколико се, пак, фирме определе за франшизинг, проценат "преживљавања" креће се од 40 до 50 одсто, у истом периоду.

Веома је важно да се успостави фер и дуготрајан однос између даваоца франшизе – франшизера и примаоца – франшизата, који се састоји у преносу лиценце за главни и помоћне жигове, обуци кадрова, као и комплетном трансферу знања, који укључује и за наше прилике невероватне детаље попут количине леда у пићу или места за постављање налепница поред лифтова, а и таквих појединости као што су јачина снаге сијалица.

Да све може да буде предмет франшизе потврдио је и Вилијем Лесанте, потпредседник ИФЕ – Међународне организације за франшизу, напомињући да се широм света продају и такве необичне франшизе које се односе на посебне методе за тренирање паса. Половина од укупног броја продаја у САД оствари се у франшизним објектима, а вредност промета процењује се на – билион долара.

На списку франшиза је чак 75 различитих делатности, али се ипак чак 60 одсто свих франшиза налази у индустрији хране и ресторана, које су представљале и првенац у овој области. Иза "брзе и споре хране" налазе се ауто-индустрија, хотели, услуге, ресторани, индустрија путовања, здравље и лепота.

Према подацима које је изнео Лесанте у сектору хране – хамбургери су изгубили примат. Надмашили су их пице и сендвичи. За последње две деценије примат полако губе и САД, које су почетом осамдесетих биле власници чак 90 одсто свих франшиза, да би данас тек свака друга франшиза била у рукама Американаца.

То се најбоље уочава према концепту примене франшиза у Аустралији где су чак 87 одсто свих франшиза домаћег порекла, односно Бразила где домаће франшизе учествују са 80 процената. Велико тржиште, према речима потпредседника ИФЕ, представљају Индија, Бразил, Мексико и Кина, у којој је од 2000. до 2005. године број франшизних уговора повећан за шест пута.