Председник Србије – куда даље

Институција председника републике у уставно-правном систему Србије предмет је контроверзи још од доношења првог вишестраначког Устава 1990. Опозиција се противила полупредседничком моделу тврдећи да то наводно иде против парламентарне праксе и да даје председнику превише могућности да се меша у рад владе. Уставописци Ратко Марковић и Слободан Вучетић показивали су да се ради о ублаженом француском моделу и тврдили су да је у турбулентним временима неопходно да држава има председника на челу са легитимитетом који доноси бирање директним гласањем грађана. Но долазак Милана Милутиновића на чело државе 1997. показао је да се ова функција без обзира на исти уставни оквир може вршити на различите начине, будући да заправо однос снага у политици у коначној суми дефинише стварну снагу председника.

Овај закључак је важио и у следећој деценији, укључујући ту и последњих шест година, период након Митровданског устава који се заиста суштински не разликује од претходног. Борис Тадић из првог мандата био је функционер веома ограничених моћи с обзиром на то да је већи део тог периода провео у кохабитацији са владом Војислава Коштунице. Исти председник је током другог мандата као председник Демократске странке преузео велики број надлежности, укључујући и спољну политику и обавештајни сектор и велики део овлашћења која су везана за председника владе.

Митровдански устав је иначе задржао овај контрадикторни положај председника јер се он, с једне стране, бира на директним изборима, што би требалода му да велики легитимитет и снагу (због чега су председнички избори код нас де факто најважнији, па од њих зависи чак и састављање владе), док су његова реална уставна овлашћења далеко мања.

Ситуација коју имамо свега осам месеци након последњих избора опет је, чини се, сасвим нови случај. Томислав Николић је након низа неуспешних покушаја коначно победио на председничким изборима и преузео функцију председника државе. Његова победа довела је (иако то није било нужно) и до промене у саставу владе, односно влада је остала иста осим што је СНС заменио ДС. Међутим, Николић је као први председник који је у том делу испоштовао Устав поднео оставку на место председника странке, чиме је њу препустио Александру Вучићу. Овај на изглед чисто протоколарни и симболички чин довео је, међутим, у врло кратком року до стварне прекомпозиције у односима моћи.

Председник Николић је од најјаче политичке личности у земљи тако за мање од пола године дошао у позицију која све више наликује Милану Милутиновићу. Он је најпре доживео велики политички пораз изношењем платформе за КиМ. Влада му је сасекла платформу и потпуно га скрајнула из процеса доношења резолуције. Само недељу дана после тога избио је нови сукоб с председником владе око предлога да се Косову понуди столица у УН. Тек дан касније председник Николић је прилично депресивно јавно протестовао због посете хрватског премијера Милановића, истакавши да би ред био да се најпре он сретне с хрватским председником.

Утисак је, дакле, да је председник Николић у великој политичкој дефанзиви у односу на човека коме је тек пола године раније поверио мандат, као и у односу на свог ,,политичког сина” који преузима странку коју је Николић основао, а који, чини се, ни у влади не води превише рачуна о ставовима свог политичког оца.

Последња посета председника Николића Црној Гори можда добро илуструје разлоге због којих му утицај опада. То је била веома чудна посета коју су поздравили једино најогорченији црногорски националисти. Николић је дошао у посету свом колеги на дан када је ДПС јавно објавио проблематичну кандидатуру Вујановића за трећи мандат. Састао се са последњим човеком који то заслужује, Ранком Кривокапићем, а није се састао са митрополитом Амфилохијем, првим човеком Српске православне цркве у Црној Гори, и то у време кад она трпи нови талас притисака власти. Николић је говорио о две цркве, на питање новинара о будућој политици према Србима у региону почео је да говори о политици према дијаспори…

Спадам у оне који не верују у спекулације да је Николић на овај начин враћао наводне дугове које СНС има према Ђукановићу. Пре верујем да председник Николић има лоше саветнике без искуства у администрацији, дипломатији и политици. Иначе не би наступао тако неопрезно, не би излазио у јавност са платформама које влада одбацује, бирао би датуме за одлазак у посете, не би збуњивао припаднике свог народа у околним земљама и размишљао би о томе ко су му савезници у унутрашњој политици.

Мање од годину дана након избора он мора добро да преиспита свој положај, а ако жели озбиљније и успешније да се укључи у домаћу политику морао би да нађе озбиљније сараднике и да смањи број неуспеха. Ипак је он председник Србије.

виши научни сарадник, Институт за европске студије