Догодине у Призрену

Двадесет четвртог марта навршиће се две деценије од како су авиони и пројектили предаторске НАТО армаде започели оружану агресију на нашу државу, супротно повељи Уједињених нација и међународном праву. Након седамдесет осам дана бомбардовања и масовног кршења хуманитарног права, НАТО је запосео територију јужне покрајине Србије, коју већ две деценије држи под окупацијом.

Данас је свима добронамернима и објективнима јасно да није била реч о било каквој хуманитарној интервенцији. И сама Хелена Ранта је признала да у Рачку није било никаквог масакра. Вилијам Вокер и други чланови шпијунске мисије која је деловала под окриљем ОЕБС-а јавно су се хвалили да су уместо надгледања мировног процеса они заправо наступали као обавештајна и логистичка претходница НАТО-а. Све што се после 1999. дешавало показало је да основни циљ НАТО-а није била заштита људских права, већ злоупотреба те идеје за класично геополитичко и агресивно овладавање простором, ресурсима и ширење оквира империје. Ни у једном тренутку западни службеници нису размишљали о стварном процесу помирења и враћању Космета под оквир демократске Србије. Управо обрнуто, јасно су радили на плану геополитичког черечења наше државе и изградње такозване косовске државности на начин да корпорације тадашњих извођача агресије (Кларк, Олбрајт) експлоатишу ресурсе и економију Космета.

Војска Србије и други делови наше оружане силе борили су се часно, храбро и мудро, тако да на терену нису поражени. Штавише, њихове операције скривања и измештања ресурса уз пуну контролу простора данас се изучавају широм света. НАТО СР Југославију није поразио на бојном пољу, већ злочиначком претњом хуманитарним разарањем целе земље. Гађано је мноштво циљева који су забрањени, па је тако бомбардована и зграда националне телевизије. Када ни разарање инфраструктуре није дало резултате, НАТО је кренуо да удара по болницама, возовима пуним путника и да баца такозване графитне бомбе, које су разориле електромрежу и остављале читаве градове без струје. По градовима су бацане касетне бомбе, а бомбардовање осиромашеним уранијумом затровало је простор на којем једнако живе и српски и албански народ. Клинике у Македонији пуне су Албанаца са Космета који се лече од малигних обољења изазваних бомбардовањем.

НАТО снаге наставиле су агресију на остатак наше државе другим средствима одмах после бомбардовања. Помогнута је операција промене режима, након чега су амбасаде западних земаља и међународне организације које Запад контролише почеле да „реформишу Србију” овладавајући по дубини значајним сегментима наше државе. Преко својих агената утицаја Запад је демонтирао заједничку државу претварајући је у привремени провизоријум, а затим је помогао финално одвајање Црне Горе. Преко реформатора војске, убрзо је у пензију отерана читава гарнитура ратних команданата, а њено бројно стање и наоружање смањени су на ниво којим је безбедност земље озбиљно угрожена. Високо и основно образовање буквално су разорени, медијским простором овладале су стране корпорације уносећи отров којим се директно подрива вредносно и ментално здравље нације. Банке, финансијски сектор и најважније привредне гране скоро су комплетно предати у руке странцима итд. Резултат реформи је такав да у земљи данас живи мање од седам милиона људи, да се две трећине БДП производи у свега 100 километара од Новог Сада до Београда, да имамо највеће социјалне разлике у Европи, да је у 2016 рођено најмање беба од 1918...

НАТО освајачи и даље нису задовољни. Две деценије касније, упркос свој пропаганди и корупцији елите, НАТО је и даље најомраженије име на нашим просторима. Црна Гора и Македонија су голим насиљем утеране у тај тор, а Србија и Република Српска и даље се опиру, упркос све израженијим претњама да и ми морамо да се сврстамо у ред ових усрећитеља и модернизатора човечанства.

Овде нема простора за анализу међународних последица 1999. Код свих озбиљних људи и држава то је био сигнал да НАТО троцкисти немају намере да стану и да ће покушати своју перманентну револуцију да наметну свима. Опште је место да без 1999. не би било ни Путина ни Си Ђинпинга.

Најважнија битка коју ми водимо јесте битка за сећање, и за право да истину пренесемо на нашу децу. Једна велика држава отворено је прокламовала како је циљ српске европеизације промена свести, а њен амбасадор је рекао да је неопходно да схватимо и да почнемо да учимо децу како нас је НАТО бомбардовао за наше добро. Овај „добронамерни” човек је, богу хвала, одавно отишао од нас, као и онај што нам је претио како ће нам отети и Војводину и Рашку област.

А ја ћу у својој држави моћи да својој деци 24. марта поновим како су нас напале злочиначке снаге, како је Космет од тада под њиховом окупацијом, како су за агресију најодговорнији злочинци Бил Клинтон, Тони Блер, Герхард Шредер, Хавијер Солана, Весли Кларк и Мадлен Олбрајт. И да их учим да на њима остаје завет да се Косово и Метохија врати у састав Србије и да се с поносом поздрављају са „Догодине у Призрену!”. Амин.

 Научни саветник Института за европске студије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа