Слава на дну будућег језера

Ваљево – Када смо у октобру прошле године направили заједнички снимак за дуго сећање и историју, били смо убеђени да породица Ђурђе и покојног Лазара Ракића коначно напушта своје огњиште у ваљевском селу Ровни. Међутим, не лези враже, приликом недавног позива на славу питали смо Ђурђиног сина Томислава, на коју адресу да дођемо. Кратко је одговорио: „Па, на дну језера”. С обзиром да се ради о озбиљним људима, били смо сигурни да посреди није никаква шала и упутили смо се у друштву са овдашњим хидрогеологом Драганом Петровићем, према центру огромне провалије у којој је осамљена и некако беспомоћна и даље стајала кућа Ракића. Некада велики дом и механа поред пута коју је дубина у коју је доспела напросто прогутала.

Према прошлојесењим тврдњама из ЈП „Колубара” из Ваљева, које газдује браном и акумулацијом, добили смо уверавања да је са Ракићима постигнута нагодба око експропријације и да се они увелико пакују за селидбу. Од тога, ипак, није било ништа. Уз славску свећу и послужење, домаћини нам говоре да и даље као приковани живе на дну језерске рупе, јер ни после 22 године не могу да се договоре око исељења. Из предузећа „Колубара”, али и судова, кажу, понашају се као да треба да дају паре из својих џепова. Ценкају се све време, збуњују их а понекад чују и претње како ће због виших интереса бити насилно исељени из куће и са земљишта које су наследили од својих вредних и честитих предака.

– Нисмо ми похлепни и незасити људи, већ само тражимо да нас правично обештете. На почетку је мој покојни отац тражио да нам саграде приближно исте објекте на нашој земљи коју имамо на брду изнад бране Ровни, како бисмо могли да се бавимо пољопривредом. Очекивали смо ако нешто новца преостане да купимо два скромна стана за мене и брата, јер у Ваљеву живимо као подстанари. Међутим, неко је још тада проценио да превише тражимо. После година малтретирања сада морају да плате и изгубљену добит, јер ми током изградње бране од даноноћних минирања и прашине нисмо могли да живимо нити обрађујемо преко три хектара изузетно плодне земље. Уместо да наше домаћинство на којем су градитељи закопали први ашов одмах буде исељено, као што видите, остали смо у овој рупи у којој је преко ноћи такав мрак да може да сече као сир. Ништа се не види, нити чује – прича Томислав, који је те недеље био са мајком у кући.

И крепка бака Ђурђа, која је ушла у девету деценију, стоји поред славске свеће желећи нешто да каже, али не би оштро, јер је слава. Ипак, додаје да је ово брука што им чине и да тако нешто нису заслужили. На питање да ли их неко из локалне власти посећује и може ли се десити да неко од њих бане на славу, бака и њен син су се скоро насмејали.

– Више пута су нас посетили лопови, вероватно су погрешно чули да смо примили какве паре, него представници општине и ЈП „Колубара”. Ми за њих не постојимо. Нама друштво од прошле зиме праве две беле роде и однедавно видра која лови рибу у реци Јабланици ниже куће. Хвала вашим новинама што се интересујете за проблеме и невоље нас обичних и невидљивих људи. Са оваким понашањем власт и лоши појединци хоће од једног угледног сеоског домаћинства да направе социјални случај. Оно што нам они све време нуде за велику кућу поред пута са више економских објеката, три хектара земље и хектар шуме је јако мало. Нећу, због тих виших интереса, да кажем и то да очевина и дедовина немају цену – каже Томислав Ракић, који вели да га најаве о почетку пуњења акумулације, и то колико овог пролећа, не плаше. Ако не добију реалну цену за исељење са свог огњишта, поручује, зваће нас и наредне године на славу. На дну језера.