БиХ нема чиме да обори пресуду

Не постоји документ који би могао да сруши пресуду Међународног суда правде (МСП) у Хагу којом је Србија ослобођена одговорности за геноцид у Сребреници, каже у изјави за "Политику" др Радослав Стојановић, главни правни заступник наше земље у спору који је вођен по тужби Босне и Херцеговине. "За ревизију пресуде коју је МСП донео 26. фебруара били би потребни такви документи који би давали сасвим нову слику у односу на ону коју је суд УН-а имао када је доносио одлуку, а такви документи не постојe. Исто тако ни Џефри Најс, главни тужилац у суђењу Слободану Милошевићу, нема документ који доказује да је Карла дел Понте склопила споразум са Србијом да јој неће нанети штету пред МСП", тврди др Стојановић.

Најс је, да подсетимо, реагујући на писање "Њујорк тајмса", по коме је Србија са Хашким трибуналом склопила нагодбу да се Међународном суду правде не доставе неки важни документи који оптужују Србију, упутио писмо хрватском "Јутарњем листу". У њему је оптужио Карлу дел Понте да је са Београдом "постигла нагодбу која није имала никакву правну основу".

Један од заступника Србије у овом спору Саша Обрадовић, каже за наш лист да не види који би то документи оптуживали Србију када је један од главних босанских сведока сер Ричард Данат (данас начелник Генералштаба британске армије) јасно рекао да никада није видео ниједну војну наредбу издату од стране Београда Републици Српској. Позивајући се на бројна документа која је лично видео, генерал Данат је пред МСП сведочио да Војска Републике Српске није била на војном, операционом, тактичком нивоу командовања под контролом Београда, те да су паравојне јединице Републике Српске биле под контролом Ратка Младића.

У члановима 205. и 206. пресуде МСП цитирају се речи сер Даната.

"Шта ће вам документи када имате човека кога је Босна позвала као свог сведока, који је као војни експерт тужилаштва Хашког трибунала упознат са свим документима Трибунала. Његови закључци, а није нам био нимало наклоњен, били су пресудни у доношењу одлуке Суда у нашу корист. Како ми можемо онда да изгубимо спор? Да су постојали такви документи, па ваљда би на Милошевићевом суђењу изашло то на видело", објашњава Обрадовић.

За испитивање одговорности државе МСП прихвата стандарде које су установили чланови Међународне комисије УН-а, који су за основу узели пресуду МСП из 1986. године у случају Никарагва против САД-а (када је суд рекао да нема доказа да су никарагвански герилци били под командом САД).

"Зашто бисмо ми одговарали по неком строжем стандарду одговорности него што је био случај са САД? То је стандард који је прихватио МСП, на шта се и позвао у пресуди коју је донео у нашем случају", истиче Обрадовић.

То конкретно значи да држава одговара за поступање својих органа "де јуре" и "де факто". Одговорност "де јуре" значи да држава одговара за поступање својих органа чак и када се они понашају противно домаћем закону. Држава одговора и за оне органе који нису под њеном контролом "де јуре", али јесу "де факто"(ако су на пример у систему команде). Ако ти органи нису под државном контролом ни "де јуре", ни "де факто", држава за њих одговара ако су деловали по њеним инструкцијама, или су били под њеном ефективном контролом (рецимо да им је конкретно налагала шта да ураде).

"Постоји члан о међународној одговорности за случај када једна држава своје органе стави под контролу друге државе, онда одговорност пада на државу која им је командовала, а не на ону која их је уступила. Да није тако, Холандија би одговарала за оно што се десило у Сребреници, а не УН. УН, наравно, не одговара, али ипак сносе неку одговорност за то. Холанђани су имали само један батаљон. Нису они криви што их је било мало, они су били у оквиру мисије УН-а", каже Обрадовић.

За "Шкорпионе" је, каже он, било битно да су се налазили у ланцу командовања МУП-а Републике Српске. О томе говори члан 389. пресуде МСП-а. И ту се Суд позива на генерала Даната. Када је генерал упитан под чијом контролом и влашћу су биле парамилитарне трупе које су долазиле из Србије он је одговорио да су "они могли бити под контролом Младића и дела ланца командовања Војске Републике Српске".

У члану 388. пресуде говори се о "приписивости" геноцида у Сребреници Србији на основу понашања њених органа. Током процеса испитивало се понашање 30. кадровског Центра Војске Југославије. Сам тужилац БиХ рекао је да је то био административни орган који је само водио радно-правна питања везана за Војску Републике Српске, јер они нису имали те службе за време рата.

Према томе, како истиче Обрадовић, серија докумената (Холандског института за ратну документацију НИОД, ЦИА-е, сведочења лорда Дејвида Овена и генерала Веслија Кларка на суђењу Милошевићу) говори да нема умешаности Београда и на њих се у пресуди позива и МСП. Зато је суд и донео одлуку да се, на основу чињеница, не може утврдити одговорност Србије за злочин у Сребреници.