Смисао ђинђићевске политике

Данас као да се остварује Ђинђићево „предсказање” да ће се с нама срести у будућности. Сећам се да је нова гувернерка у кампањи изражавала поштовање према њему, Ђилас га цитира, док је Весна Пешић недавно оценила да нова влада, прва после Ђинђићеве владе, води Србију искрено у ЕУ и реалистично прилази решавању косовског проблема. Чини се да је данас политика Зорана Ђинђића прихваћена скоро од целокупног политичког спектра. Међутим, сматрам да је и поред тога ту политику потребно тумачити.

Ако би се бирала једна реч у којој би се ђинђићевска политика могла сажети, онда је то прагматизам. Ђинђић је хтео да политика нешто конкретно ради, да помера стање ствари изтачке А у тачку Б. Овај прагматизам нема ништа заједничко с прагматизмом чија је дефиниција кршење неких наводних моралних правила да би се стигло до циља, што је био начин на који је наша политичка чаршија гледала на Ђинђићеву политику. Сасвим обрнуто, прагматизам је активан однос према циљу који је постављен тако да одговара правди и властитом интересу и спремност да се ради како би се циљ постигао. Ова основна црта ђинђићевске политике повлачи остале црте, о којима данас има смисла расправљати јер није сигурно да их сви схватамо на исти начин. Често се мисли да је суштина Ђинђићеве политике непристајање на компромисе, безуслован улазак у Европу и безусловни капитализам. Сматрам да је овим оценама потребно значајно нијансирање.

Непристајање на такозване труле компромисе свакако јеврлина у политици. Веровали или не, смисао политици могу дати само принципи или циљеви којих се држимо чак и онда када нема популарности или савезника. Али, данас се бескомпромисност спушта са нивоа циљева на ниво средстава, а поготово на ниво савезништава. Наводно је бескомпромисан онај који никад не би са овим или са оним. Својевремена нереализована Ђинђићева понуда из 1993. године за владу са социјалистима је ту добар пример. У том моменту су социјалисти оличење политике која води у суноврат, али ако вам је циљ мир и ако мислите да би га постигли преко владе са њима, Ђинђић је био спреман да тај циљ оствари и на тај начин. Бескомпромисност је унутрашња а не спољашња ствар.

Слично је и са Европом. Ђинђић је свакако био за брз улазак Србије у тада недвосмислено просперитетну и уређену ЕУ. Али би било погрешно мислити да је његова позиција била уздизање ЕУ у тутора који ће преузети вођење политике у Србији. Нама је ЕУ тада била потребна због помоћи и због тога што би уз њу друштвене вредности и норме у Србији било лакше приближити оним из европских земаља. Наше вредности треба да буду сличне европским, а наша политика европска политика. Међутим, европска политика подразумева да су актери равноправни субјекти који своје послове регулишу делом самостално, а делом компромисом. У ЕУ није требало да уђемо зато што су они паметнији, него зато што смо исто паметни колико и они. Укратко, Ђинђић није жудео за тутором нити је сматрао да је туторство над Србијом једино решење.

У односу на актуелно питање капитализма и неолиберализма мислим да би Ђинђићева политика била преиспитивање и реаговање на промене. Ђинђићева влада јесте покренула програм брзе приватизације после трагичног заостатка у деведесетим, програм који су многи искористили за брзо богаћење, али је у то време ДС учлањен у Социјалистичку интернационалу, а не у неку организацију либералних партија. Иако данас не можемо знати како би Ђинђић реаговао на кризу капитализма, верујем да би његов одговор био умерен. Сигурно је да не би инсистирао на бескомпромисном наставку транзиције као да се ништа није догодило.

Можемо сумирати да су принципи ђинђићевске политике били ови: треба имати праведан циљ у складу са интересима заједнице, прагматичан и промишљен начин да се до циља дође, самосталност у одлучивању и умереност у спорним питањима. Данашњи политичари не могу имати ни Ђинђићеву личност нити његову историју, али их ништа не спречава да следе ове политичке принципе.

Уредник сајта filozofija-info