Smisao đinđićevske politike

Danas kao da se ostvaruje Đinđićevo „predskazanje” da će se s nama sresti u budućnosti. Sećam se da je nova guvernerka u kampanji izražavala poštovanje prema njemu, Đilas ga citira, dok je Vesna Pešić nedavno ocenila da nova vlada, prva posle Đinđićeve vlade, vodi Srbiju iskreno u EU i realistično prilazi rešavanju kosovskog problema. Čini se da je danas politika Zorana Đinđića prihvaćena skoro od celokupnog političkog spektra. Međutim, smatram da je i pored toga tu politiku potrebno tumačiti.

Ako bi se birala jedna reč u kojoj bi se đinđićevska politika mogla sažeti, onda je to pragmatizam. Đinđić je hteo da politika nešto konkretno radi, da pomera stanje stvari iztačke A u tačku B. Ovaj pragmatizam nema ništa zajedničko s pragmatizmom čija je definicija kršenje nekih navodnih moralnih pravila da bi se stiglo do cilja, što je bio način na koji je naša politička čaršija gledala na Đinđićevu politiku. Sasvim obrnuto, pragmatizam je aktivan odnos prema cilju koji je postavljen tako da odgovara pravdi i vlastitom interesu i spremnost da se radi kako bi se cilj postigao. Ova osnovna crta đinđićevske politike povlači ostale crte, o kojima danas ima smisla raspravljati jer nije sigurno da ih svi shvatamo na isti način. Često se misli da je suština Đinđićeve politike nepristajanje na kompromise, bezuslovan ulazak u Evropu i bezuslovni kapitalizam. Smatram da je ovim ocenama potrebno značajno nijansiranje.

Nepristajanje na takozvane trule kompromise svakako jevrlina u politici. Verovali ili ne, smisao politici mogu dati samo principi ili ciljevi kojih se držimo čak i onda kada nema popularnosti ili saveznika. Ali, danas se beskompromisnost spušta sa nivoa ciljeva na nivo sredstava, a pogotovo na nivo savezništava. Navodno je beskompromisan onaj koji nikad ne bi sa ovim ili sa onim. Svojevremena nerealizovana Đinđićeva ponuda iz 1993. godine za vladu sa socijalistima je tu dobar primer. U tom momentu su socijalisti oličenje politike koja vodi u sunovrat, ali ako vam je cilj mir i ako mislite da bi ga postigli preko vlade sa njima, Đinđić je bio spreman da taj cilj ostvari i na taj način. Beskompromisnost je unutrašnja a ne spoljašnja stvar.

Slično je i sa Evropom. Đinđić je svakako bio za brz ulazak Srbije u tada nedvosmisleno prosperitetnu i uređenu EU. Ali bi bilo pogrešno misliti da je njegova pozicija bila uzdizanje EU u tutora koji će preuzeti vođenje politike u Srbiji. Nama je EU tada bila potrebna zbog pomoći i zbog toga što bi uz nju društvene vrednosti i norme u Srbiji bilo lakše približiti onim iz evropskih zemalja. Naše vrednosti treba da budu slične evropskim, a naša politika evropska politika. Međutim, evropska politika podrazumeva da su akteri ravnopravni subjekti koji svoje poslove regulišu delom samostalno, a delom kompromisom. U EU nije trebalo da uđemo zato što su oni pametniji, nego zato što smo isto pametni koliko i oni. Ukratko, Đinđić nije žudeo za tutorom niti je smatrao da je tutorstvo nad Srbijom jedino rešenje.

U odnosu na aktuelno pitanje kapitalizma i neoliberalizma mislim da bi Đinđićeva politika bila preispitivanje i reagovanje na promene. Đinđićeva vlada jeste pokrenula program brze privatizacije posle tragičnog zaostatka u devedesetim, program koji su mnogi iskoristili za brzo bogaćenje, ali je u to vreme DS učlanjen u Socijalističku internacionalu, a ne u neku organizaciju liberalnih partija. Iako danas ne možemo znati kako bi Đinđić reagovao na krizu kapitalizma, verujem da bi njegov odgovor bio umeren. Sigurno je da ne bi insistirao na beskompromisnom nastavku tranzicije kao da se ništa nije dogodilo.

Možemo sumirati da su principi đinđićevske politike bili ovi: treba imati pravedan cilj u skladu sa interesima zajednice, pragmatičan i promišljen način da se do cilja dođe, samostalnost u odlučivanju i umerenost u spornim pitanjima. Današnji političari ne mogu imati ni Đinđićevu ličnost niti njegovu istoriju, ali ih ništa ne sprečava da slede ove političke principe.

Urednik sajta filozofija-info