У Врбави нико без надимка

Горња Гружа – Село Доња Врбава је на самом западном рубу Груже, а у селу живе: Лија, Певац, Пиле, Вепар, Гуштер, Гуска, Деверике, Жаба, Зец, Коза, Кобац, Курјак, Магаре, Сврака, Совуљаге и Чворак. Њихове комшије су: Ђаво, Рус, Стаљин, Тесла, Турчин, Цар, Шваба и још много, много других, јер нико од 505 житеља села (према попису од 2011) није без – надимка. Надимак је или лични или породични који носе сви чланови домаћинства. Рецимо, фамилију Браковић чини 11 домова, чељад сваке куће имају свој колективни надимак: Качамак, Поп, Пиштољ, Јарац, Мачак, Јеверица, Сркалица, Чорба, Шароња, Ћуран и Тучак. А онда, у подоста породица, уз заједнички, сваки њихов члан има и властити надимак, добијен према каквој само његовој карактерној одлици, изгледу, узречици при говору, наслеђу...

Придошлица ће лакше пронаћи траженог домаћина по надимку него по имену и презимену.

– У Ненадовићима има 15 домаћина, реците ми надимак човека кога тражите, па ћемо га лако пронаћи. Хоћете ли Шућурку, Рогу, Зељова, Карабајца, Мизика? – набрајаће му први Врбавац коме се обрати за помоћ.

Поменути „врбавски случај“ је подстакао кустоса Музеја рудничко-таковског краја (издавач књиге) Весну Пехрат и психолога Ђурђину Антонић из Београда да се, уз помоћ неколицине сарадника, баце на истраживање и писање књиге о врбавским надимцима „као културном и традиционалном наслеђу“. Ауторке су саставиле упитник од 28 питања, посетиле сва домаћинства, разговарале, записивале.

– Записале смо 203 надимка, од чега је 75 личних и 128 породичних. За највећи број случајева смо утврдили како су настали, за неке нисмо успели. Саставили смо и Појмовник непознатих или мало познатих речи које смо чули током истраживања, а заслужују да буду објашњене. Да би све урадили како треба, кроз наше руке је прошло мноштво литературе коју смо набројали на три странице књиге – каже Весна Пехрат.

Пројектом је руководио етнолог Драгомир Антонић, познат као аутор сценарија за документарни филм „Живот у манастиру Хиландар“. Он истиче, у предговору, занимљив случај настанка надимка Пуринко који носи Живомир Петровић (рођен 1938). Његовим родитељима су деца заредом умирала при рођењу, „нису се одржала“, говорило се у селу. По наговору једног врача из Вујетинаца, Живомирово име су крили три године по рођењу. Кад се родио, радознали сељани су питали: „Шта се родило, како се зове?“, а мајка је одговарала: „Родило се мушко, зове се Пуринко“. Надимак је требало да га штити од злих сила.

Весна Пехрат је, у књизи историчара Исидора Ђуковића „Рудничани и Таковци у ослободилачким ратовима Србије 1912–1918“, пронашла податак да је Циганин Драгослав Марковић, звани Пурко, за јунаштво на Кајмакчалану, примио Карађорђеву звезду од регента Александра. Пурко је, неко време, живео у Врбави, бавио се занатством, потом се некуда одселио, а Живомира мало ко зна по имену, а сви по надимку.

На могуће примедбе о „бапским причама“, Антонић одговара: „Да нема бапских прича, не би било ни нас; да нема народног стваралаштва, не би било ни народне културе“. Нема бољег сведока за овакву тврдњу од Вука Караџића.

Зато је и књига о врбавским надимцима прилог нашем богатом културном и традиционалном наслеђу.