Није лако бити Српкиња

Чачак – Многе тешке године прошле су кроз живот Персе Бацић (43), али је јуче у снеговитом Чачку дочекала вест за коју је мислила да никад неће стићи. У градској управи сазнала је да ће јој Министарство унутрашњих послова дати српско држављанство.

– Одмалена сам хтела да будем Српкиња, и ето ми. Али, сад ми није жао свих мука и невоља, ја сам срећна особа – каже за „Политику” ова жена чији би животопис тешко и у књигу стао.

Породица Поповић у месту Врака, код Скадра у Албанији, чувала је српско порекло, имена и обичаје иако су их власти прекрстили у Попај. Кад се 1969. године ту, под кровом земљоделаца и одгајивача дувана, родила девојчица укућани су јој наденули име Перса, што код матичара није вредело.

– Тада су Енвер Хоџа и Тито били нешто у завади, и мом оцу Радомиру претили су затвором ако ми да српско име. Зато сам уписана као Дрита Попај и за 12 година школовања на албанском завршила основну и средњу пољопривредну.

Крајем осамдесетих у Враки су испотиха чули о паду Источног блока па је српски збег мало-помало подигао главу, тражећи своју заставу, школовање на матерњем, језик, писмо и цркву. Знајући да им то нико неће донети у родно село, двадесетогодишња девојка је, са братом Ђорђем, пешице прешла планину и границу и обрела се на црногорској страни, у Тузима. Ту су ухапшени и на три недеље, као имигранти, смештени у истражни затвор. У то су им се, пешачећи преко границе, придружили и други чланови братства из Враке, и размештени су по Црној Гори као избеглице: Дрита (Светлана) и њена мајка у затвор у Спужу, два брата на Главу Зете али без жена, њихове супруге и деца, трећи брат и сестра у Равну Реку код Бијелог Поља.

– Али, ја сам увек маштала да живим у Србији. Зато сам прихватила да 30. новембра 1992. године пређем у мотел „Нора” у Клини, у Метохији, и ту упознала Десимира Бацића из оближњег села Долац. Одмах смо се загледали и узели, већ 24. децембра.

Родила је троје деце у породилишту у Пећи, Стефана 1994, Душана следеће године и Цвету 1998. али су сви заједно, са Десимировим родитељима, морали да беже („Уз кишу метака”) у јуну 1999. године. („Долац је било чисто српско село и могли смо да се бранимо, али кад су дошли Италијани из Кфора морали смо да утекнемо.”)

Куда ће? Најпре 15 дана у Краљево, па три месеца у Баточину, затим шест година у Ужице, свуда као расељени. Првог летњег дана 2005. уселили су се у кућицу под Буковиком у Доњој Трепчи, 15 километара од Чачка, коју је Десимир купио продавши једну парцелу у метохијском завичају. Ово им је, може бити, коначна адреса, али није било среће да живе у здрављу и весељу. Десимир је пре две године, после несреће са трактором, остао тежак инвалид, а Перса убрзо добила отказ од газде у предузећу јер није наша држављанка. („Држао ме целу годину без папира, хвала му и за толико.”)

Сва та тегобна лета жена је у Србији провела с папирима који би брзо постајали неважећи. Још у Бијелом Пољу, 1991. године, добила је легитимацију за странце и са њом се служила касније на Космету. Кад је избегла из јужне покрајине у централну Србију дали су јој белу личну карту за расељена лица, и здравствену књижицу на основу ње. После доласка у Доњу Трепчу, имала је две могућности: да оде у Бању Ковиљачу и тамо две године живи као емигрант, или да илегално отпутује у Албанију и извади њихов пасош.

Једном је већ као илегалац била у родној Враки да би променила име и презиме у Перса Поповић иако није имала никакву исправу („Даш 50 евра да уђеш, 50 да изађеш”), па је на исти начин отишла по албански пасош. Рачунала је: лако ће после прећи у Српкиње, као и ове Албанке што се сад удају по Шумадији. То је било 2007. године, боравак је продужавала једном годишње, плаћајући око 10.000 динара за таксе. Прошле јесени поново је ишла у Албанију, Крушевац, Крагујевац и Клину како би прибавила све папире и коначно заслужила држављанство Србије. Али, запрепастила се кад су јој рекли да већ касни и да јој је остало само 15 дана да у Албанији замени њихов пасош из старог у биометријски, и да у Клини добије извод из матичне књиге венчаних са ознакама државе Србије који више нико и не издаје. Наша администрација претила је да ће Персу депортовати, а нису јој дали да се овде поново венча са својим мужем.

– Будила сам се ноћу јер ми је у сан долазило како ме полицајци одвајају од деце и одводе. На крају сам рекла: ја овде живим 23 године а немам ниједно право, ни да радим, ни да се лечим, ни да гласам, иако сам родила троје Српчади, зато одох у Албанију и деца ће са мном. А, не може – казали су ми – деца су српски држављани.

На крају, у безизлазу, замолила је свог суседа из села Влада Милића да јој помогне. Он је, иначе, заменик председника Скупштина града Чачка, Вељка Неговановића, и оба су разложно објаснили у Министарству унутрашњих послова о каквом је случају реч. Отуда су јуче јавили да је молба услишена и да се већ припрема решење о држављанству за Персу Бацић, рођену Дриту Попај, касније Персу Поповић.

Јуче у подне жена је насмејана отишла из Чачка у своје село. Тамо, у Доњој Трепчи, има 70 ари земље, две козе и прасиће. Неко ће претећи и за славе: Бацићи обележавају Светог Николу, Поповићи Свете Враче. Остало је и нешто имовине у Долцу код Клине, иако је једна њива већ нестала:

– Ни сад не могу да верујем, али истина је: Албанци су из једне наше њиве скинули и одвукли три метра земље и остала је само велика рупа са кречњаком на дну.