Ујевић од екавице до ијекавице

У изузетно лепој опреми (аутор Душан Коњевић), „Чигоја штампа” из Београда објавила је књигу есеја Леона Којена (1945), под једноставним насловом „Огледи о поезији”.

Увек полазећи од неке књижевнотеоријске идеје, најчешће о томе како изражајна средства поезије утичу на значење песничког текста, Којен говори о песничком делу Душана Матића, Јована Христића, Тина Ујевића, Ивана В. Лалића, Милосава Тешића и Шарла Бодлера.

Леон Којен је докторирао филозофију на Оксфорду, предавао је естетику и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду, сада је професор историје филозофије на Филозофском факултету у Београду. Аутор је више књига из области филозофије и теорије књижевности. Главни је и одговорни уредник часописа за теорију, историју и критику поезије – „Поетика”.

Једна песма, кажете, нема онолико значења колико су спремни да јој припишу тумачи поезије. Да ли то значи да критичари, понекад, у песму „учитавају” и оно што у њој не постоји?

Данас је, нарочито међу филозофима, раширено уверење да је свако тумачење песничког дела „учитавање” идеја и преокупација самог критичара, и ништа више. Мислим да је овакав релативизам дубоко погрешан. Поезија је пут до светова који би нам без ње остали недоступни, који нам се постепено и не увек лако откривају док читамо и тумачимо поезију. Критичар који те светове не види, уместо њих налази у песнику оно што преокупира њега самог: такво „учитавање” неминовно је погрешно.

У односу на све досадашње критичаре, поезију Душана Матића осветлили сте из једног другог угла. Шта је то ново што сте открили?

Пуно значење неких песама понекад нам се открива тек кроз помало неочекивана поређења. У својој надреалистичкој фази Матић је написао једну дугу песму, „Заменице смрти”, која на први поглед нема много заједничког с његовом каснијом поезијом. Ипак, неке слике из те песме дају нам кључ за тумачење зрелог Матића. Оне се понављају или варирају деценијама касније, у кључним песмама као што су „Да именујеш сенке звездa” или „Само пева тајни пламен”, и управо кроз њих исказује се централна тема зреле Матићеве поезије, која се најједноставније може формулисати питањем: Шта чини човеков идентитет? Да ли је то однос који човек има са светом, друкчији код свакога од нас; или однос који има са другима, без којих не би био то што јесте; или однос са самим собом, зајемчен самосвешћу и несводљив на било који други; или, најзад, однос са смрћу, јер су сва човекова опредмећења само „заменице смрти”? Ова филозофска преокупација, битна за најбоље Матићеве песме, у пуној мери постаје видна тек кад јој сагледамо корене у надреалистичком бунту младог Матића.

Са критичарима се, условно речено, спорите и око дела Јована Христића. У чему су та неслагања?

Критичари обично кажу да је Христић, вративши се поезији после четврт века песничког ћутања, наставио тамо где је стао као млад човек, са збирком „Александријска школа” (1963). Христићева тематика и песнички стил заиста се за две и по деценије нису много променили, али је лирско „ја” у позним песмама потпуно изменило свој карактер. Напустивши понешто књишку инспирацију својих првих збирки, Христић је почео да пише дискретно аутобиографску поезију, у којој су сталне одлике његовог песничког стила – прецизност именовања, одсуство метафора, уздржана емоција – добиле сасвим друкчији смисао. Његове најбоље позне песме, као мало које писане код нас тих година, подсећају нас на Рилкеову реч да стихови нису осећања него искуства.

Тин Ујевић је своје можда најбоље збирке песама – „Лелек себра” и „Колајну”, написао екавицом а не ијекавицом, и многи су то тумачили као израз политичког и културног југословенства, којег се, знамо, Ујевић касније одрекао. Од Ујевићеве смрти, 1955. године, његову екавицу у Хрватској преводе на ијекавицу. Да ли је то насиље над поезијом?

Ја сам показао да је, још пре Првог светског рата, Ујевић у једном тренутку напустио хрватску, матошевску версификацију и почео да пише Ракићевим и Дучићевим стихом. Разлози за то очигледно су били естетичке, а не политичке природе, а тако треба посматрати и Ујевићево опредељење за српску версификацију (и, самим тим, за екавицу) у време када је писао „Лелек себра” и „Колајну”: то је био естетички, а не политички избор. Свако ко упореди изворни текст тих песама са њиховим преводом на ијекавицу лако ће видети колико се тим преводом песнички губи. Али у малим културама често се сматра важнијим ставити тапију на неког писца, него показати елементарно поштовање према његовом делу. У Хрватској се Ујевић може штампати само ијекавицом, као што се у комунистичкој Југославији реч – Бог – могла штампати само с малим почетним словом.

Часопис „Поетика”, чији сте главни и одговорни уредник, јединствен је, по много чему, и код нас, и у свету. Шта је основни задатак „Поетике”?

Покрећући „Поетику”, желели смо да то буде часопис који ће се бавити поезијом онако како то она заслужује, а не како то данашња грубо тржишна мерила диктирају. У српској књижевности поезија је дуго имала централно место, па и данас када више није тако, највреднија остварења много чешће су песничка него што се то обично мисли: има ли, рецимо, наша књижевност у последњих двадесет година боље књиге него што су „Писмо” и „Четири канона” Ивана В. Лалића? Наша је амбиција да „Поетика” буде часопис који ће имати слуха како за опште признате, тако и за заборављене вредности српске песничке традиције; који ће успевати да препозна ново у српском песништву, истовремено осветљавајући његове везе са ранијом поезијом; који ће о страним песницима, када се њима бави, писати ништа мање обавештено него о српској поезији; који ће настојати, говорећи о теоријским питањима, да увек уважава аутономни смисао и вредност поезије, упркос различитим покушајима да се они доведу у питање. Колико су први бројеви „Поетике” успели да одговоре овим доста високо постављеним циљевима, није на мени да судим. Али чак и делимичан успех у том послу може само допринети ствари поезије.