Магла на Ламаншу, одсечена Европа

Када је о метеорологији реч, лондонски медији најјасније одсликавају став Уједињеног краљевства према „остатку Европе”. Ламанш је због магле или буре затворен за саобраћај, а у Лондону се објављује како је „ континент одсечен” од Велике Британије. Логика Европе је обрнута – уколико са британског острва не може да се доплови до континента, разумно је закључити да је Лондон одсечен од остатка Старог света.

Додуше, Велика Британија и остатак заједнице нису никад, како рече један од европских уводничара, интонирали химну Европској унији на исти начин. Много пре него што је Дејвид Камерон, заказивањем референдума о изласку или останку земље у ЕУ, задовољио евроскептике у сопственим редовима, у оптицају је лингвистичка кованица брегзит или у преводу бризлаз (излаз Велике Британије из ЕУ).

Једном кад се са највишег места званично помене реч референдум, искуство говори да заиста следи изјашњавање народа, макар то било и за пет година, како проповеда британски премијер, уколико Конзервативна партија победи на следећим изборима. У међувремену, неизвесност, без обзира на крајњи исход референдума, подстичу оклевање инвеститора. Капитал бежи из земаља чије је опредељење нејасно или несигурно.

Лондон тражи од ЕУ да усвоји другачију структуру у којој ће бити „довољно места за различитости њених чланица”, жели да највећи део „овлашћења врати из Брисела у Вестминстер”, док велики број чланица захтева „много јачу економску и политичку интеграцију”.

Да ли ће ЕУ постати федерација, или ће као обична самопослуга служити да из ње свако изнесе оно што хоће а да у њу не унесе ни довољно новца ни ентузијазма према другим задругарима? Ова неразрешена дилема мучи европску фамилију већ двадесет година. И ма како то парадоксално звучало, Лондон би, као аутсајдер, објавом намере о референдуму, сатеривањем Европе уза зид, могао да натера њене чланице да у наредном периоду најзад донесу заједничку одлуку о будућности европског пројекта.

Велика Британија, ако је о трговини реч, претежно је окренута ка земљама ЕУ. Више од половине робе од 2008. године, или 57 одсто извоза у годишњем просеку, одлази у земље ЕУ, док само 15 одсто путује преко Атлантика у САД, а по два одсто у Кину, Швајцарску или Јапан. И у увозној структури са 55 одсто доминира ЕУ. Истина, из САД се допрема 9 одсто укупног увоза, из Кине 8 одсто, из суседне Норвешке, која није чланица ЕУ и неће то постати ни за следећих десетак година, стиже 5 одсто увозне робе и услуга.

Магла на Ламаншу угрожава, дакле, готово подједнако и Лондон и чланице ЕУ. Немци, њих 59 одсто, како говоре најновије анкете, верују да би бризлаз наштетио Европској унији. Председник Асоцијације немачких индустријских комора Хајнрих Дрифтман чак наглашава да би одлазак Лондона из ЕУ био „болан”, јер Британија спада у пет највећих трговинских партнера Немачке.

Судбина евра има са целим овим британским случајем много више везе него што то изгледа на први поглед. Ако евро преживи, резонују поједини економисти са обе стране Ламанша, то ће утицати на јачу фискалну и економску унију чланица. Лондон стрепи да би у том случају био маргинализован. Тражи гаранције да неће бити сведен на партнера друге класе, зато што је изван еврозоне. То је нарочито опасно за лондонски Сити, који страхује да ће изгубити титулу европске финансијске престонице, уколико земље еврозоне буду у прилици да условљавају законодавство.

Ни за Велику Британију ни за ЕУ бризлаз није прави излаз из тешкоћа у којима се налазе. За обе стране најбоље би било да се договоре и да Велика Британија остане чланица ЕУ. Али, судећи по расположењу чланица, ЕУ није ни у ситуацији ни у расположењу да пристане на велике уступке пред захтевима Лондона. При том, после најаве да ће се у Шкотској и Каталонији народ такође изјашњавати о томе хоће ли да се отцепи од својих земаља, у Европи би могла да се отвори Пандорина кутија. Уместо већег уједињења, подстакла би неограничено цепкање, које неминовно доводи до сукоба.