Најскупљи у Европи

Иако годинама студенти протестују због високих школарина, доказујући да издвајају највише новца не само у региону него и у Европи, факултете то ни ове године није зауставило да предложе вишу цену студија.

Печат на тврдњу да су школарине у Србији највише у Европи ако се посматра цена студија на државним високошколским установама, ударио је недавно и ОЕЦД, који у свом извештају, писаном специјално за наше Министарство просвете, дословце наводи да јепросечна цена десет најскупљих области студија у Србији готово два пута виша од просечне школарине у Кореји и више од четири пута изнад просечних школарина у државама ОЕЦД-а.

Има и оних који указују на чињеницу да школарину плаћају самофинансирајући студенти, а да су студије бесплатне за оне најбоље. Али ни за набоље није све бесплатно, ту су уџбеници или разне накнаде које су опет по анализи ОЕЦД-а чак и на најјефтинијим факултетима у Србији – знатно више него у другим земљама.

Реалност је да држава нема довољно новца за образовање, а оно што издваја даје углавном за плате наставника. Факултети који немају сопствени приход нити велики број студената, принуђени су да се ослањају на школарине да би саставили крај с крајем. Ово звучи логично и било би разумно оправдање да није чињенице да управо ти факултети, попут физике или хемије, имају готово најниже школарине у Србији.

Они који наплаћују високе износе су и најатрактивнији за будуће студенте, па могу себи да дозволе школарину од неколико просечних плата.

А када их питате како су дошли до цифре од, на пример, 240.000 динара, прецизног одговора нема, осим да треба загрејати учионице, одржавати зграду, а држава годинама дугује за трошкове.

Студенти и њихови родитељи се довијају како знају и умеју: узимају кредите, подносе молбе факултетским и просветним властима. Има и оних који ставе на један тас цену студија у Србији и оно што (не) добијају за своје паре и просечну цену студија у Немачкој и све оно што тамо добијају за (у просеку) 500 евра. Лако је после тога преломити. Зато нам млади одлазе.

И зато неко једном мора да пресече – логично је да то буде министар просвете. Али је логично да иза такве одлуке стане и цела влада и да образовање буде приоритет на делу, а не само на речима и у папирима. Све се добро зна – ограничити број бруцоша на појединим факултетима, ако је потребно и укинути неке смерове или високе школе, уписне квоте правити према потребама привреде, а не жељама декана, омогућити кредите и онима који нису буџетски студенти, повећати издвајања из државног буџета… Стратегија образовања је добро скројена, подржавамо све проценте и идеје и треба јој пружити шансу. Али, она се мора спровести што пре, због оних који су сада у клупама и још нису уперили поглед ка Немачкој или Шведској, али и због оних који нису отишли, а могли су.