Немам много позоришних награда

Волим Нушића и признање са његовим именом ме је обрадовало, дало ми инспирацију, подстрек да идем даље, мада морам да приметим да награде нису нешто што обећава. Нушић ми је одувек био јако близак јер сам као дете расла поред старог издања његових сабраних дела у издању чувеног „Геце Кона”.

Те књиге су биле у мом дому у Крагујевцу од када знам за себе и читала сам их увек са посебном љубављу... каже Горица Поповић добитница Нушићеве награде за животно дело коју по традицији глумцу-комичару додељује фестивал „Нушићеви дани” у Смедереву.

Једногласну одлуку донео је трочлани жири који је радио у саставу: Светлана Бојковић, Милосав – Буца Мирковић и мр Татјана Лазаревић-Милошевић.

Горица Поповић се издвојила широким спектром позоришних улога које је карактеришу као „стопостотну нушићевску глумицу”. Награда која се састоји од статуете нашег великог комедиографа, рад вајара Власте Филиповића и новчаног износа биће јој уручена у априлу, на јубиларним 30. Нушићевим данима.

Стигли сте до награде за животно дело?

То увек мало уплаши! Прошле године сам добила такође лепу награду: прстен „Јоаким Вујић”. Награде су сплет околности. Дуго сам у Атељеу 212 и врло мало наших представа је ишло, рецимо на Стеријино позорје. Немам много позоришних награда, али имам пуно филмских. Али није ми то представљало проблем. Увек ми је било важно да имам континуитет у раду.

Овога пута награђени сте за комедију, иако иза себе имате и богат драмски репертоар?

На почетку каријере играла сам углавном драмске јунакиње, историјске ликове. Млада, лепушкаста играла сам фине даме, а онда како је време пролазило окретала сам се комици. То је дошло спонтано, пребацила сам се на хумористички сценски исказ. Наметао ми се тај хумористички поглед на свет, са посебном самоиронијом на живот и на све што нам се дешава. Осетила сам да ми та форма и највише прија: гледати на појаве и догађаје са ведре стране, пробати да кроз хумор и комику кажеш неке ствари о људима и животу. Ментално и физички сам се приближавала комичним улогама у којим се јако добро осећам.

Током позоришне каријере, ипак, нисте много радили Нушићеве јунакиње. Међутим, Ваши ауторски пројекти апсолутно су инспирисани делом овог комедиографа?

Атеље 212, кућа у којој радим деценијама је, колико памтим само једном радило Нушића. Била је то представа „Ожалошћена породица” у режији Љубомира – Муција Драшкића. Тада још нисам била ни члан  овог позоришта. Међутим, играла сам Нушићеву Сарку у родном Крагујевцу. У тој поставци „Ожалошћене породице” радила сам и костиме и сонгове. Уз то, имам своју монодраму „Госпођа Милихброт” коју сам саставила од Нушићевих прича, а коју сам играла преко 160 пута. У питању је нушићевски каламбур о веселој удовици која препричава свој брачни живот, а у којем видимо да је она дошла главе том своме мужу који је отишао прерано. Писала сам још два комада инспирисана Нушићевим светом и карактерима. Први је „И, ју, поплава!”. Постоји Нушићева прича где се две младе Београђанке дописују како да направе добротворну приредбу у корист жртава поплаве која се још није десила, али само што није. Та прича ми је послужила да на духовит начин представим наше нарави. Пре две године написала сам комад „Звездарске звездице” који изводимо на сцени УК „Вук Караџић”, а који је закупљен нушићевским светом и карактерима.

Дуго трајете. Шта Вас је развеселило, растужило. Којих се анегдота најчешће сећате?

Има тога пуно почев од моје прве улоге када ми се одвезала сандала на сцени. Вукла се за мном током читаве представе јер нисам могла да замислим да треба да се сагнем пред публиком и да завежем ту сандалу. Да је обујем како треба, до последњих догађаја када на лицу места морате да импровизујете и када можете без страха да владате неким стварима јер знате да публика неће то приметити. Дешавало ми се и да се појавим у позоришном бифеу са две различите ципеле, једном коју носим на сцени, и другом својом. Срећа да је то приметила Љиља Драгутиновић. Почела је да се смеје и спречила ме да се на улици појавим у таквом издању. Имала сам и вештачки зуб који ми је усред представе испадао на сцену. Сагнем се на под, брзо га узмем и вратим на своје место. То су ствари које смо знали често да препричавамо у бифеу и које ме развеселе.

Нисте блиски са техником. И даље пишете на машини за куцање?

Да, да тако је и даље. Остајем верна себи. Не могу да пишем на компјутеру. То ми је некако хладно. Имам своју стару машину са којом се свађам и дружим. То је све мало старинско, архаично, али врши посао. Муче ме и нове генерације мобилних телефона. Све што је ново у техничком смислу није ми блиско. Волим оно што је једноставније, топлије.

Преголеми дугови Атељеа 212

Каква је тренутна ситуација у Атељеу 212, будући да сте и члан Управног одбора матичне театарске куће?

Атмосфера је добра, али су дугови преголеми. Стигао нам је велики дуг за струју, судско решење да морамо да га платимо. Стижу нам уговори за наплату, буџетска инспекција нашла је 17 милиона динара дуга. Немамо много помоћи. Добили смо новчана средства од Министарства културе Републике Србије, надамо се да ће нам помоћ стићи и од оснивача Скупштине града Београда. Вратила нам се и публика. Можемо да кажемо да су нам неке представе препуне, што нас је посебно охрабрило.