Из шупљег у празно

Последња у низу многих екранизација, филмски вечно примамљиве, Толстојеве „Ане Карењине” није савршен филм, али му се може признати доза иновативности у савременом, западњачком читању овог великог реалистичког романа. То се пре свега огледа у томе што се готово све у филму догађа у позоришту, а затим и у визуелно-техничкој савршености и блискости раскошном музичком видеу, што је примамљиво млађој биоскопској популацији.

Акценат је стављен на визуелни изглед и целокупан имиџ, а не на супстанцу која стоји иза свега тога. Верзија Џоа Рајта одбацује много тога са страница Толстојеве књиге (изостају тематска ширина и есенцијалне слике политичке и друштвене климе, родољубље и храброст Руса...) и фокусира се на кључна питања. На љубав и двоструке стандарде у високом руском друштву. На презентацију љубави у многим облицима: деструктивно-романтична, (у филму) пречесто и неуротична страст Ане према Вронском, срећно-аморална заљубљеност Аниног брата Облонског, нежна и суздржана љубав Љевина према Кити, хладно-посесивна Алексеја Карењина. Наравно, све то без суштинског познавања и разумевања комплексне и сензибилне славенске душе.

Имајући очигледно у виду да је још једна конвенционална верзија познатог књижевног класика последња ствар коју може да тражи озбиљна биоскопска публика, мајстор адаптација литературе за велико филмско платно – сценариста Том Стопард, трага за нечим „до сада невиђеним” и организује причу о несрећној судбини Ане Карењине око царског руског позоришта 1870. године. То може да засени, али и да одбије гледаоце. Све што се дешава у филму под светлошћу је вишенаменске, замршене позорнице, на којој се (на и иза ње) смењују стилизоване кореографије за групу и соло „играче”. Позориште као симбол уметничке форме, апсурда и сујете, симбол места на којем су и норме и лицемерство јавног живота најупадљивији.

Редитељ Џо Рајт у глумачкој подели игра на сигурну карту, на глумицу Киру Најтли која, нажалост, није сасвим адекватна за лик Ане Карењине. Њена Ана повремено личи на Елизабет Бенет, коју је Најтлијева тумачила у Рајтовој верзији „Гордости и предрасуда”, а најчешће на леди Џорџину из Дибове „Војвоткиње”. Арон Џонсон Тејлор је жустар гроф Вронски, више визуелно него глумачки привлачан, док је Џуд Лоу, као средовечни Анин муж Алексеј Карењин који одобрава и слабости других и своју принудну толеранцију, подарио интелигентан и убедљив перформанс...

                                        ***

Гласно најављивани „Гангстерски одред” Рубена Флајшера, један је од сијасет филмских наслова надахнутих историјом америчког криминала у 20. веку, који се темеље на занимљивим истинитим догађајима (и личностима), али су ретко и сами занимљиви. Флајшер не нуди никакво савремено унапређивање некада веома популарног филмског поджанра – гангстерског филма, који је владао Холивудом пре Другог светског рата (што тада и јесте одговарало друштвеној стварности). Његов филм делује као збирка понављајућих клишеа који чине и сво везивно ткиво приче о гангстерима, пoткупљивим пoлитичaрима и прaвoсуђу, фaтaлним лепотицама, непоткупљивим полицајцима који се боре против корумпираног система. Све сама општа места, „покупљена” из филмова, од Лиројевог „Малог Цезара” (1931) до Де Палминих „Несаломивих” (1987). Гледаоцима се не нуди ништа свеже ни ново, осим неколико призора графички приказаног насиља.

На делу је добар, а несхваћен момак (Рајан Гозлинг као Џери Вотерс), који се бори против лошег момка (Шон Пен као Мики Коен). Награда за труд стиже у виду Коенове девојке Грејс (Ема Стоун) и то је, углавном, све. Из шупљег у празно, са статичним, неразрађеним и прилично незанимљивим ликовима. Редитељ Флајшер и сценариста Вил Бил, нису могли да се одлуче да ли да направе сатиру или озбиљну драму. Покушали су обоје, а резултат је шупља маскарада и демонстрација мачизма од скоро два сата. Штета за Шона Пена.