Србија која каже „да”

Ако је још пре пола године могло изгледати да су исход избора у Србији одлучили криза, огорчење бирача и застој на Косову и у односима са ЕУ, друга половина године показала је да је нова владајућа коалиција спремна да разбије многе табу-теме у српској политици и у много чему оде даље од својих претходника. Супротно многим очекивањима, нова влада је наставила политику приближавања ЕУ и уложила велики напор да већ током ове године добије датум за почетак преговора о приступању. Енергични кораци на расветљавању неких од највећих афера које су последњих година притискале српско друштво и биле повод реакција уније донели су јој многе похвале и тек понеку критичку опаску у домаћој јавности. Уз нешто мање одобравања код куће, нове власти су показале да су и на Косову спремне да оду даље од претходних и то им је, барем за сада, отворило врата и у Бриселу и у Вашингтону.

Први резултати су очигледни. Рејтинг владајуће странке је нагло скочио, опозиција је изгубила монопол на тему евроинтеграција а јавност верује да је коначно почео расплет највећих корупционашких афера у српском друштву. Помало неочекивана спремност нових власти у Београду да без предрасуда разговарају о Косову и са властима у Приштини, дочекана је с одобравањем на Западу. У недавно објављеном тексту у америчком часопису „Национални интерес” Тед Гален Карпентер тим поводом је записао да је „српска влада послала занимљив и доста неочекиван сигнал да је спремна на компромис о коначном статусу Косова” и да би САД и ЕУ много ризиковале ако би пропустиле ову прилику и „наставиле своју досадашњу ригидну политику према Београду”. То је, вероватно, био и повод да неки суседи, попут Хрватске, одустану од првобитног негативног става према новим властима у Београду и опрезно уђу с њима у дијалог.

Упркос овим позитивним сигналима, политика владајуће коалиције у Србији тек ће се у наредним месецима суочити с правим искушењима. Први такав изазов упутили су Албанци с југа Србије који су, први пут после 2001, покушали да отворе питање њиховог статуса, у чему су наишли на пуну подршку Приштине али не и Запада и то је, за сада, ову тему ставило на споредан колосек. Као што се могло и очекивати, косовски премијер Тачи је подржао њихове захтеве јер би прешевска долина, која се у Приштини назива „источним Косовом”, могла бити драгоцен адут у даљим преговорима с Београдом.

Други озбиљан изазов су упутиле оне европске дипломате које су ставиле до знања да би се Београд већ ове године могао суочити с новим захтевима ЕУ као што је чланство Косова у УН и другим међународним организацијама. Такав захтев је логичан наставак политике која за модел будућих односа Београда и Приштине узима односе две немачке државе седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, када су оне заједно седеле у УН. Иако је из Брисела одмах стигао деманти да се политика ЕУ променила, то није умирило сумњу да у наставку преговора Србију можда чекају нови услови, укључујући и формално признање Косова.

Трећи и, за сада, најозбиљнији изазов дошао је од Срба са севера Косова који су ових дана одбацили споразуме из Брисела, затражили да се преговори прекину и јасно ставили до знања да немају намеру да прихвате власт Приштине. Упркос сагласности већине парламентарних странака у погледу политике према Косову и евроинтеграцијама домаћа јавност је скептична према ЕУ и њеним намерама, о чему говори и недавно објављени податак да је подршка евроинтеграцијама у домаћој јавности спала на свега 41 одсто. Другим речима, уколико би се пред Београд поставили нови захтеви и уколико Србија не би ускоро добила очекивани датум за почетак преговора и друге позитивне сигнале из ЕУ, постојећи консензус парламентарних странака би се могао распасти. То би Србију вероватно одвело у ванредне изборе и још једну изгубљену годину што би био превелики ризик за земљу исцрпљену кризом.

Упркос томе, ова могућност је реална и, штавише, зависи од околности на које Србија нема велики утицај. Сједињене Државе су западни Балкан углавном препустиле ЕУ и с дистанце посматрају напоре европске дипломатије да постигне споразум на Косову упркос томе што би и њихов успех и неуспех имали крупне последице по читав регион. ЕУ нема на располагању велика средства да догађаје држи под контролом нити њене водеће чланице показују да су свесне ризика које би донео евентуални неуспех на Косову. Русија је прошле и ове године начинила низ крупних корака на Балкану али је за њих потребно време и стабилност у региону. Слично је и с Кином која је земљама источне Европе наменила позамашан финансијски пакет (око десет милијарди долара) из кога би значајна средства могла доћи и у Србију али ни она нема превелике могућности да утиче на кратак рок.

Чак и ако се на тренутак оставе по страни Косово и лако запаљива ситуација на југу Балкана, кредибилитет ЕУ у региону опада због сумње да ће после пријема Хрватске доћи до вишегодишњег застоја у пријему нових чланица. Сличан је случај и са НАТО који је данас, како је показао последњи самит у Чикагу, спремнији да сарађује с далеким земљама које могу помоћи његовом истањеном буџету него да позове у чланство оне земље на западном Балкану које у њему виде једини ослонац своје безбедности. И ту би можда требало потражити мотиве повећане спремности ових земаља да, упркос разликама и међусобном неповерењу, наставе регионалну сарадњу која је данас и једини начин да скрену пажњу на себе, добију на времену и избегну ризике с којима су суочене. Ту се крије и шанса Србије да одмереним и опрезним потезима отклони неповерење нових суседа и створи простор за наставак својих реформи.

професор на Факултету политичких наука