Трећина Француза неодлучна

Неколико дана пре председничких избора у Француској, готово трећина становништва још није одлучила за кога ће да гласа, показују истраживања. Политичке дебате на телевизији личе на ријалити шоу. Док експерти, коментатори и новинари падају у ватру, председнички кандидати у директном контакту са "народом" одговарају на питања, трудећи се да кажу оно што бирачи желе да чују. Стиче се утисак да је сваком кандидату важнија лична промоција него Француска која је у дубокој кризи.

У тој свакодневној паради, троје главних фаворита су и даље десничарски кандидат Никола Саркози (52), кандидат левице Сеголен Роајал (53) и центриста Франсоа Бајру (55), али је однос снага нешто промењен последњих дана. Према најновијем истраживању, објављеном у "Паризјену" у уторак, Никола Саркози није више у тако очигледној предности над Роајаловом. За први круг му се предвиђа 27 одсто гласова, а њој 25 одсто, док су им у другом кругу шансе потпуно изједначене.

У кампањи за ове, како аналитичари тврде, најзначајније и најнеизвесније изборе у последњих 26 година, обележене уз то дубоком политичком тензијом, запостављена су главна питања: економија, неопходност реформи и место Француске у свету. Уместо тога, већ готово годину дана, колико стварно кампања траје иако је званично почела деветог априла, лансирају се оптужбе и подметања.

У "изборном блузу", како "Вашингтон тајмс" сликовито описује предизборну атмосферу у Француској, централно питање програма великих партија јесте имиграција (заправо, неизговорена муслиманска популација, сматрају коментатори). Док Никола Саркози обећава оснивање министарства за имиграцију и национални идентитет, дотле Сеголен Роајал и Франсоа Бајру "на врховима прстију" обилазе француска предграђа узвикујући: "Сви смо Французи" и оптужујући дискриминацију.

Блуз атмосфери доприноси и екстремна левица, иначе неизоставни део француског политичког фолклора, која нема много шанси и, како је то сликовито речено, представља "смоквин лист" за званичне елитне партије, али чије идеје Французи, носталгични према традицији, радо подржавају. Пошто изборни систем у Француској даје шансу у првом кругу и малим партијама, међу 12 кандидата њих шесторо припада левици, а већина екстремној. Идеје левичара иду од национализације свих француских банака (Жерар Шиварди), преко екстремнијих као што је укидање председника и стопирање исплате националног дуга (Оливје Безансно), па до најекстремнијих попут позивања на устанак против слободног тржишта (Жозе Бове) и на светску револуцију (Арлет Лагијер).

Мари-Жорж Бифе (Комунистичка партија) и Доминик Вуане (Зелени) желе да се уједине са социјалистима и подрже Сеголен Роајал, али су многи слоган Бифеове "Било ко, само не Саркози" схватили и као подршку Бајруу.

Французима сваки избори служе да изразе своје незадовољство или бес, потврдиће већина коментатора. Они гласају као да иду у шопинг – резултат увек зависи од њихових потреба или страхова које имају у том моменту. То је показао и први круг председничких избора 2002. године, када је, неочекивано, Жан-Мари ле Пен потукао социјалисту Лионела Жоспена и ушао у други круг, као и француско "не" европском уставу 2005. године. Да ли ће и гласање 22. априла бити фатално за неке политичаре?

Они ређи аналитичари који се усуђују да дају бар неку прогнозу сматрају да је Никола Саркози – упркос томе што му замерају да жели да демонтира годинама негован француски социјални модел и да американизује француско друштво, за шта су деголисти пуни презира – једини који има сигурне шансе да закорачи у други круг, али ни они у прогнозама не иду даље.

Страхујући од тога, бивши француски премијер Мишел Рокар, који лобира за Сеголен Роајал, носећи беџ са њеним ликом на реверу, позвао је 13. априла Сеголен Роајал и Франсоа Бајруа да се удруже, јер им то повећава шансе да потуку Николу Саркозија.

Мада и Жан-Мари ле Пен (78), који се у последње време вратио свом антиимигрантском и антисемитском ставу, представља фактор на који се рачуна, боље речено од кога се страхује, верује се да ће после ових избора Француска добити првог председника који је рођен после Другог светског рата, што је за француске политичке стандарде "млад политичар" (узалуд Саркози узвикује: "Људи, па сви ми имамо више од педесет година!").