Trećina Francuza neodlučna

Nekoliko dana pre predsedničkih izbora u Francuskoj, gotovo trećina stanovništva još nije odlučila za koga će da glasa, pokazuju istraživanja. Političke debate na televiziji liče na rijaliti šou. Dok eksperti, komentatori i novinari padaju u vatru, predsednički kandidati u direktnom kontaktu sa "narodom" odgovaraju na pitanja, trudeći se da kažu ono što birači žele da čuju. Stiče se utisak da je svakom kandidatu važnija lična promocija nego Francuska koja je u dubokoj krizi.

U toj svakodnevnoj paradi, troje glavnih favorita su i dalje desničarski kandidat Nikola Sarkozi (52), kandidat levice Segolen Roajal (53) i centrista Fransoa Bajru (55), ali je odnos snaga nešto promenjen poslednjih dana. Prema najnovijem istraživanju, objavljenom u "Parizjenu" u utorak, Nikola Sarkozi nije više u tako očiglednoj prednosti nad Roajalovom. Za prvi krug mu se predviđa 27 odsto glasova, a njoj 25 odsto, dok su im u drugom krugu šanse potpuno izjednačene.

U kampanji za ove, kako analitičari tvrde, najznačajnije i najneizvesnije izbore u poslednjih 26 godina, obeležene uz to dubokom političkom tenzijom, zapostavljena su glavna pitanja: ekonomija, neophodnost reformi i mesto Francuske u svetu. Umesto toga, već gotovo godinu dana, koliko stvarno kampanja traje iako je zvanično počela devetog aprila, lansiraju se optužbe i podmetanja.

U "izbornom bluzu", kako "Vašington tajms" slikovito opisuje predizbornu atmosferu u Francuskoj, centralno pitanje programa velikih partija jeste imigracija (zapravo, neizgovorena muslimanska populacija, smatraju komentatori). Dok Nikola Sarkozi obećava osnivanje ministarstva za imigraciju i nacionalni identitet, dotle Segolen Roajal i Fransoa Bajru "na vrhovima prstiju" obilaze francuska predgrađa uzvikujući: "Svi smo Francuzi" i optužujući diskriminaciju.

Bluz atmosferi doprinosi i ekstremna levica, inače neizostavni deo francuskog političkog folklora, koja nema mnogo šansi i, kako je to slikovito rečeno, predstavlja "smokvin list" za zvanične elitne partije, ali čije ideje Francuzi, nostalgični prema tradiciji, rado podržavaju. Pošto izborni sistem u Francuskoj daje šansu u prvom krugu i malim partijama, među 12 kandidata njih šestoro pripada levici, a većina ekstremnoj. Ideje levičara idu od nacionalizacije svih francuskih banaka (Žerar Šivardi), preko ekstremnijih kao što je ukidanje predsednika i stopiranje isplate nacionalnog duga (Olivje Bezansno), pa do najekstremnijih poput pozivanja na ustanak protiv slobodnog tržišta (Žoze Bove) i na svetsku revoluciju (Arlet Lagijer).

Mari-Žorž Bife (Komunistička partija) i Dominik Vuane (Zeleni) žele da se ujedine sa socijalistima i podrže Segolen Roajal, ali su mnogi slogan Bifeove "Bilo ko, samo ne Sarkozi" shvatili i kao podršku Bajruu.

Francuzima svaki izbori služe da izraze svoje nezadovoljstvo ili bes, potvrdiće većina komentatora. Oni glasaju kao da idu u šoping – rezultat uvek zavisi od njihovih potreba ili strahova koje imaju u tom momentu. To je pokazao i prvi krug predsedničkih izbora 2002. godine, kada je, neočekivano, Žan-Mari le Pen potukao socijalistu Lionela Žospena i ušao u drugi krug, kao i francusko "ne" evropskom ustavu 2005. godine. Da li će i glasanje 22. aprila biti fatalno za neke političare?

Oni ređi analitičari koji se usuđuju da daju bar neku prognozu smatraju da je Nikola Sarkozi – uprkos tome što mu zameraju da želi da demontira godinama negovan francuski socijalni model i da amerikanizuje francusko društvo, za šta su degolisti puni prezira – jedini koji ima sigurne šanse da zakorači u drugi krug, ali ni oni u prognozama ne idu dalje.

Strahujući od toga, bivši francuski premijer Mišel Rokar, koji lobira za Segolen Roajal, noseći bedž sa njenim likom na reveru, pozvao je 13. aprila Segolen Roajal i Fransoa Bajrua da se udruže, jer im to povećava šanse da potuku Nikolu Sarkozija.

Mada i Žan-Mari le Pen (78), koji se u poslednje vreme vratio svom antiimigrantskom i antisemitskom stavu, predstavlja faktor na koji se računa, bolje rečeno od koga se strahuje, veruje se da će posle ovih izbora Francuska dobiti prvog predsednika koji je rođen posle Drugog svetskog rata, što je za francuske političke standarde "mlad političar" (uzalud Sarkozi uzvikuje: "Ljudi, pa svi mi imamo više od pedeset godina!").