Разноврсни стилови

На сцени Београдског драмског позоришта у оквиру Четвртог београдског фестивала игре наступиле су балетска компанија "Балет Бијариц" из Француске, као и национални балет из Прага. "Балет Бијариц" је извео два дела у кореографији Тијерија Маландена познатог француског кореографа и директора ове компаније – "Играрије" и "Дон Жуана".

У оба балета Маланден се бавио својеврсном реконструкцијом балетских дела из осамнаестог века – "Играрије" је Жорж Новер наручио од Моцарта давне 1778. године, када су оне изведене у Паризу, а Анђиолини је на Глукову партитуру поставио "Дон Жуана" у Бечу 1761. Маланден наравно не реконструише у потпуности ове поставке већ их модернизује и прилагођава свом кореографском стилу. Играрије ипак веома подсећају на позоришне изведбе из осамнаестог века, ту су пасторални призори, прости заплети, игре пастирица и пастира, духовите и симпатичне досетке, одигране вешто, али без значајнијих, креативних кореографских узлета.

У "Дон Жуану" такође Маланден нема иновативних, нових корака и решења, већ прати устаљене обрасце неокласичне игре. Делимичну конфузију у овом делу ствара чињеница да на сцени постоје тројица Дон Жуана као и три Елвире. Међу њима нема великих страсти и емоција, него баш парадоксално под емотивним су набојем и врло атрактивне – ансамбл деонице. Маланден тако указује на социјални ниво донжуановског принципа, односно начин на који се друштво односи према њему. На сцени је велики дугачки сто који по потреби играчи расклапају и праве од њега столице, кулисе, кревет, реквизиту... што, укомпоновано са широким, дугачким белим, црним и црвеним хаљинама, даје представи динамику, одржава њен ритам, а поготово на самом крају, креира драматичну, узаврелу атмосферу. Играчи компаније из Бијарица су технички добри и веома добро уиграни.

Национални балет из Прага извео је три кратка балета. Први Јиржија Килијана "Тло под ногама" (Stamping Ground), на музику Карлоса Чавеза. То је оригинално, интересантно дело инспирисано ритуалним абориџинским плесовима, које датира из 1983. године. Три пара на сцени, демонстрирају чудне позе, скокове, ударце ногама о под или рукама о тело... нешто налик птицама или животињама и реагују инстинктивно на звуке и људе поред себе. Играчи Прашког балета били су врло коректни, али овај тежак стил игре захтева још више гипкости и енергичности.

Након овога видели смо "Обале мора", у кореографији Петра Зуске, романтичан дует о комплексности љубавних односа, блискости, удаљавању... самоћи. Његов рукопис варира између неокласичног и савременог плесног стила, у комаду има експресивних и поетичних деоница, а на сцени су сто и столица које играчи, Петр Зуска и Зузана Шимакова, често на маштовит начин укључују у своју игру. Зуска такође променама светла креира промене расположења и ситуација. "Обале мора" су непретенциозан, лирски обојен комад, убедљиво играчки изведен и пријатан за око.

И на крају – "Пред Наниним очима", у кореографији израелског кореографа Ицака Галилија. Ово дело је блиско физичком театру, у њему има доста глуме и хумора, то је заправо пародија на љубавне односе, на људске комплексе и слабости. Неодољиво забаван и духовит је део који се одвија на великом жутом каучу – ту су младић и девојка, а потом два младића који се окрећу, преврћу, бацакају, грабе и гурају – део који као и већина у овом балету има пуно елемената слепстик комедије. У тој, општој, пародираности и одећа и сценографија кокетирају са кичем и уклопљене су у већ дуго времена врло популаран – "ретро" стил. "Пред Наниним очима" је критичко-комични осврт на време у којем живимо и људе који се у њему не сналазе баш најбоље.