Raznovrsni stilovi

Na sceni Beogradskog dramskog pozorišta u okviru Četvrtog beogradskog festivala igre nastupile su baletska kompanija "Balet Bijaric" iz Francuske, kao i nacionalni balet iz Praga. "Balet Bijaric" je izveo dva dela u koreografiji Tijerija Malandena poznatog francuskog koreografa i direktora ove kompanije – "Igrarije" i "Don Žuana".

U oba baleta Malanden se bavio svojevrsnom rekonstrukcijom baletskih dela iz osamnaestog veka – "Igrarije" je Žorž Nover naručio od Mocarta davne 1778. godine, kada su one izvedene u Parizu, a Anđiolini je na Glukovu partituru postavio "Don Žuana" u Beču 1761. Malanden naravno ne rekonstruiše u potpunosti ove postavke već ih modernizuje i prilagođava svom koreografskom stilu. Igrarije ipak veoma podsećaju na pozorišne izvedbe iz osamnaestog veka, tu su pastoralni prizori, prosti zapleti, igre pastirica i pastira, duhovite i simpatične dosetke, odigrane vešto, ali bez značajnijih, kreativnih koreografskih uzleta.

U "Don Žuanu" takođe Malanden nema inovativnih, novih koraka i rešenja, već prati ustaljene obrasce neoklasične igre. Delimičnu konfuziju u ovom delu stvara činjenica da na sceni postoje trojica Don Žuana kao i tri Elvire. Među njima nema velikih strasti i emocija, nego baš paradoksalno pod emotivnim su nabojem i vrlo atraktivne – ansambl deonice. Malanden tako ukazuje na socijalni nivo donžuanovskog principa, odnosno način na koji se društvo odnosi prema njemu. Na sceni je veliki dugački sto koji po potrebi igrači rasklapaju i prave od njega stolice, kulise, krevet, rekvizitu... što, ukomponovano sa širokim, dugačkim belim, crnim i crvenim haljinama, daje predstavi dinamiku, održava njen ritam, a pogotovo na samom kraju, kreira dramatičnu, uzavrelu atmosferu. Igrači kompanije iz Bijarica su tehnički dobri i veoma dobro uigrani.

Nacionalni balet iz Praga izveo je tri kratka baleta. Prvi Jiržija Kilijana "Tlo pod nogama" (Stamping Ground), na muziku Karlosa Čaveza. To je originalno, interesantno delo inspirisano ritualnim aboridžinskim plesovima, koje datira iz 1983. godine. Tri para na sceni, demonstriraju čudne poze, skokove, udarce nogama o pod ili rukama o telo... nešto nalik pticama ili životinjama i reaguju instinktivno na zvuke i ljude pored sebe. Igrači Praškog baleta bili su vrlo korektni, ali ovaj težak stil igre zahteva još više gipkosti i energičnosti.

Nakon ovoga videli smo "Obale mora", u koreografiji Petra Zuske, romantičan duet o kompleksnosti ljubavnih odnosa, bliskosti, udaljavanju... samoći. Njegov rukopis varira između neoklasičnog i savremenog plesnog stila, u komadu ima ekspresivnih i poetičnih deonica, a na sceni su sto i stolica koje igrači, Petr Zuska i Zuzana Šimakova, često na maštovit način uključuju u svoju igru. Zuska takođe promenama svetla kreira promene raspoloženja i situacija. "Obale mora" su nepretenciozan, lirski obojen komad, ubedljivo igrački izveden i prijatan za oko.

I na kraju – "Pred Naninim očima", u koreografiji izraelskog koreografa Icaka Galilija. Ovo delo je blisko fizičkom teatru, u njemu ima dosta glume i humora, to je zapravo parodija na ljubavne odnose, na ljudske komplekse i slabosti. Neodoljivo zabavan i duhovit je deo koji se odvija na velikom žutom kauču – tu su mladić i devojka, a potom dva mladića koji se okreću, prevrću, bacakaju, grabe i guraju – deo koji kao i većina u ovom baletu ima puno elemenata slepstik komedije. U toj, opštoj, parodiranosti i odeća i scenografija koketiraju sa kičem i uklopljene su u već dugo vremena vrlo popularan – "retro" stil. "Pred Naninim očima" je kritičko-komični osvrt na vreme u kojem živimo i ljude koji se u njemu ne snalaze baš najbolje.