Немогуће мисије

Знате шта имају заједничко Ивица Дачић и Мајкл Даглас, а шта Милан Бачевић и Фердинанд де Лесепс?

Српски премијер морао је, попут америчког глумца у „Ниским страстима”, храбро да издржи провокативну тортуру женске без гаћица која га је интервјуисала за ТВ програм „Немогућа мисија”.

Српски министар сањао је велике лађе на Морави, па понет примером Француза који је изградио Суецки канал жели да од Дунава плови Моравом и Вардаром до Солуна, али биће да је и то немогућа мисија.

Прво Дачић. Јелена Карлеуша недавно га је јавно похвалила да је „прави премијер” јер је током сусрета на неком пријему њу гледао право у очи, не у бујни деколте.

Иако су неки после тога, не без цинизма, тврдили управо супротно јер „не може да нас води човек који не зна где да гледа”, биће да је то ауторе „Немогуће мисије” инспирисало да још једном испробају Дачићеву стаменост: наместили су га на начин који је преко друштвених мрежа одмах напустио границе Србије. Све знате.

Дачићу често прија да буде шоумен. Да се по интернету врти како дернечи певајући „Миљацку”, како се сентиментално враћа у дечачке дане у Житорађи, дружећи се са својом најомиљенијом Цецом.

Премијер је тако, миц-по-миц, доспео до коперниканског обрта: од популистичких симпатија до разложних критика да то себи није смео да допусти. Премијер не мора баш свуда да се појављују. Не сме.

Можда је Дачић доказао да је сушта супротност свом некадашњем ментору Слободану Милошевићу – познатом по готово зилотској ригидности и викторијанском пуританизму када су у питању теме попут секса, кафане или фудбала – али испао је насамарен.

Јест да је уз мистериозни осмех Мона Лизе, који је увек могуће различито тумачити, стоички успео да сачува прибраност Мајкла Дагласа преко пута Шерон Стоун, али му ова берлусконијанска „бунга-бунга” епизода никако није требала.

Да се сетио и упитао „да није ово случајно скривена камера” био би цар. Овако су га бацили на ђубриште естраде. Што је недопустиво према било коме на његовом месту. Такво турбо-срозавање премијера је срозавање угледа земље.

Но, можда је све ово добро. Пошто је Пинки видео рибицу, ваљда је научио лекцију па му се ништа слично више неће догађати. Надам се да је нарибао уши ресорним саветницима који су морали да га упозоре да премијеру није место баш у сваком програму, баш сваке телевизије.

Ово ми отприлике личи на патријарха који одбије да да интервју „Политици” али прихвати разговор с прононсираним таблоидом.

Јавне личности, политичари и сви други, морају да знају за стару француску изреку да Noblesse oblige, Племство обавезује.

Прича, наравно, има и другу страну. Телевизија која је премијеру припремила сладострасну замку скривену испод минималне количине текстила водитељке повукла је један недостојан потез па би и сви медији могли да извуку озбиљне поуке.

Разумем да у комерцијалним временима свако на свој начин покушава да повећа гледаност, слушаност или тираж. Али, и ту морају да постоје границе учтивог понашања, пристојности и елементарног респекта.

Ово што је учињено премијеру је својеврстан безобразлук. Можемо ми о Ивици Дачићу да мислимо шта хоћемо, али он је председник Владе ове земље. Он би морао да буде заштићен од вулгарне провокације.

Проблем је што је у земљи Србији штошта окренуто наглавце. Таблоиди који би, као свуда у свету, требало да се баве силиконима, ботоксима, љубавима или преварама са естраде, који би требало да премеравају женске ноге од 1.100 милиметара или цену која се добија по центиметру фудбалског стопала, овде руше владе, предњаче у политичким обрачунима.

Пошто имају тираже, политичари им се радије обраћају него озбиљној штампи. Зато ми их није жао. Зато мислим да је и Дачић заслужио оно што је добио јер се понео популистички, повлађујући свему и свакоме.

Озбиљни политичари помоћи ће озбиљности медија. Ако то учине, неће доживети Дачићеву судбину. Одлука је њихова.

Е сада о министру Бачевићу кога од 1972. прати поменути сан: да гледа бродове како плове Моравом. Праве бродове.

Министар природних ресурса, рударства и просторног планирања засукао је рукаве и дао се на остваривање пројекта који је први пут поменут пре једног века иако се све то време нису стекли услови за његово остварење: канала који ће од Дунава, преко Мораве и Вардара, водити све до Солуна.

Министров сан навео ме је да и сам почнем да сањам како би ми летовање у Грчкој фактички почело сунчањем већ на палуби лађе на коју се укрцавам на Дунавском кеју. Онда из чокањчета пијуцкам расхлађену ракију, посматрајући питомине уређених и наводњених моравских обала, дуж Вардарот сакам ладно бело да бих коначно потопио ноге у Егеју.

Лепо, али некако личи на чувену слику Саве Шумановића „Пијана лађа”.

Немам ништа против једног озбиљног развојног пројекта, стратешке инвестиције од које би несумњиво било доста користи. Али, може ли земља која деценијама није способна да заврши коридор аутопута да се ували у амбициозну замену асфалта речном водом?

Србија једноставно нема пара ни за какво експериментисање агрегатним стањима. Но, министар Бачевић тврди да неће бити задуживања, да ће када дође одговарајуће време бити пронађен „модел финансирања”. Путовао је у Кину и није разговарао о новцу!

Не разумем, али не видим међутим ни минимални простор за српско учешће у финансирању у време када лавовски део пара за које се задужујемо одлази на исплате камата на ранија задуживања.

Ако нешто здравог новца и претекне, ваљда га прво треба уложити у инвестиције које се брзо враћају и које ће нам поправити животни стандард. Зашто нисмо замолили Кинезе да нам помогну да поправимо 90 одсто затрпаних канала Војводине и Поморавља, да нам се не понове катастрофалне суше прошле године. Да смањимо зависност од ћудљивих глобалних климатских промена.

Не, ми одмах у градњу пирамида. Можда бисмо, имајући у виду добре односе с Кином, могли да им предложимо и канал који би од Смедерева преко Црног мора, Тигра, Еуфрата, Инда, Ганга, Брамапутре и Меконга водио до Јангцеа. Какав Кинески зид!

Кинезима је лако. Они су људи научени да гледају далеко унапред. Њима је засад прорачунатих 12-17 милијарди долара неопходних улагања кап у мору баснословних девизних резерви.
Лако је Бачевићу. Он је научио вештину преживљавања у природи.

Шта ћемо ми? У овом сиромаштву у коме једва да гаће можемо да купимо (не мислим на килоте оне водитељке), можемо ли себи да дозволимо луксуз чекања, колико год овај мегапројекат могао да радује наредне генерације?

Дакле, иако верујем да смо Кинезе могли да наговоримо да новац у Србији употребе на нешто временски рационалније, пристао бих да се нагутам Дунав–Морава–Вардар воде само под једним условом: ништа кредити, ништа стратешка партнерства, само концесија. Па нека Кинези дочекају да им се уложено врати.