Србија разговара: Маријин закон

Слободан Јовановић не жели да се изговара име злочинца који је 26. јуна 2010. године у Старим Лединцима силовао и убио његову осмогодишњу ћерку Марију. Написао је предлог „Маријиног закона” који сада чека мартовско заседање Народне скупштине.

Да ли најстроже казне и јавни регистар педофила и силоватеља могу помоћи у спречавању злочина, за „Политику” говоре Маријин отац Слободан Јовановић и професор Правног факултета у Београду др Милан Шкулић, председник Удружења правника Србије.

Политика: Окривљени је умро у притвору од срчаног удара, на дан када би Марија напунила осам година. Да је остао жив, како би био осуђен?

Шкулић: Овде постоје два кривична дела – силовање и тешко убиство, у стицају. Јер, у питању је умишљајно, а не нехатно лишење живота. За то је предвиђена максимална казна, од 30 до 40 година затвора.

Јовановић: По закону он би могао бити осуђен до 18 година јер је то максимална казна за силовање са смртном последицом. Сматрам да би закон морао да одреди максималних 40 година за овакве случајеве.

Политика: У случају трогодишње Катарине Јанковић, Тужилаштво је најпре теретило починиоца за најтежи облик силовања, али је злочин преквалификован на тешко убиство, па је осуђен на 40 година затвора.

Јовановић: Није потребна некаква правна гимнастика да би ови злочинци били осуђени максимално. Јер, не постоји тежи злочин од силовања детета. За то треба одредити најтежу казну и крај приче. Не постоји ништа горе.

Шкулић: Силовање је увек умишљајно, а ако услед тога дође до смрти жртве, она се приписује нехату починиоца и зато је за најтежи облик силовања предвиђена казна до 18 година. Ако је починилац са умишљајем убио жртву коју је претходно силовао, онда ће бити осуђен за тешко убиство и за силовање. Прописана казна је од 30 до 40 година.

Политика: Да је девојчица остала жива, каква би казна била?

Јовановић: До 12 година затвора. Не би могао више добити.

Политика: Управо због тога предложили сте да држава, помоћу јавног регистра и надзора, има контролу над таквим осуђеницима који излазе из затвора обично после неколико година.

Јовановић: Слични закони су донети у САД и Великој Британији, названи по деци која су страдала. Марију не могу да вратим, али узео сам себи за право да напишем предлог антипедофилског закона, да би се убудуће заштитила сва друга деца. После злочина јавност је била огорчена, а тадашњи државни секретар Слободан Хомен изјавио је да ће педoфили добити наруквице за електронски надзор, али то се још није десило. Било је у медијима и позива за враћања смртне казне и увођење кастрације. Међутим, то није решење. Тражио сам да се подигну законски минимуми казне, који су катастрофално ниски. Дијапазон казне за силовање је од пет до 18 година, а за убиство од 10 до 40. Да ли неко може да објасни колико треба нечије дете да се упропасти за десет година затвора а колико за 40? Какво је то дискреционо право судије? Казне морају бити оштрије, од 30 до 40 година. Сматрам да би то била права превентива.

Шкулић: Ово су најтежа кривична дела, језива и застрашујућа и тешко да има некога ко не би пожелео најстрожу казну. Ја бих за таква дела увек пожелео смртну казну, али она код нас није могућа јер смо је укинули да бисмо приступили Савету Европе. Казна од 30 до 40 година за ове злочине јесте адекватна. То је скоро као доживотни затвор, који би био још адекватнији, али ми немамо ту врсту казне. Хемијска кастрација ништа битно не решава, јер често у оваквим случајевима није реч о класичној обљуби, већ о другим врстама сексуалног злостављања деце, које ће учинити и кастрирани злочинац. Зато је најважније направити један механизам у коме би превенција била максимална.

Јовановић: Најважнија превентивна мера било би увођење јавног регистра педофила, оних који су процесуирани и осуђени током последњих 20 година, укључујући и такозване интернет педофиле. Верујем да би тај регистар био претња свим педофилима, који би на тај начин били обележени и стигматизовани.

Шкулић: Ту спадају они који су осуђени на краће казне и који ће дочекати излазак на слободу, а за најтеже овакве злочине треба изрицати најстроже казне тако да они више никада не виде слободу. Такође, треба увести правило да, када је неко осуђен за било које дело учињено на штету деце, не може да конкурише за посао васпитача, учитеља, чак ни домара у школи. Увођење регистра педофила може да буде мач с две оштрице јер не би било добро да држава тиме скида одговорност са себе тако што упућује грађане да прате регистар педофила.

Јовановић: Сетимо се случаја у селу Врачев Гај код Беле Цркве. Осуђеник на четири и по године затвора за силовање старице и ментално заосталог дечака пуштен је после три године због доброг владања, а имао је при том и једно бекство из затвора. По изласку на слободу убио је човека и покушао да силује његову ћерку. Много је таквих случајева. То је мени био мотив да напишем писмо Влади Србије јер ниједан стручњак није понудио решење. Да ли ја, који сам полуписмени бравар, треба да указујем на све то или правни стручњаци треба да нађу решење?

Шкулић: Прави начин било би нешто што би се формално називало неком врстом заштите и помоћи учиниоцима после издржане казне, тако што ће држава имати механизам да проверава како се такав бивши осуђеник снашао на слободи, како се понаша, да ли се запослио, да ли похађа неке курсеве, неку школу. То би формално била нека врста помоћи и подршке бившем осуђенику да се уклопи у систем, а практично би се тиме контролисало да ли се он поново упушта у понашање који води ка новом злочину.

Јовановић: Ресоцијализација педофила се показала као неуспешна. Један Немац је 2008. године пуштен на слободу после 20 година затвора. Био је осуђен за силовање деветогодишње девојчице. На слободи је имао полицијску пратњу, али су му временом постепено смањивали мере надзора јер је био пример успешне ресоцијализације педофила у Немачкој. Када су мере надзора потпуно укинуте, после седам дана је починио исти злочин и одмах је враћен у затвор, а имао је 49 година. Тако се Немачкој обила о главу та „успешна” ресоцијализација педофила.

Политика: У САД полиција обавештава грађане путем интернета да је одређени осуђеник, из категорије сексуалних предатора, изашао на слободу и да живи у њиховом комшилуку.

Шкулић: Сматрам да је то лицемерно јер држава тако пере своју савест пребацујући одговорност на грађане. Педофил може бити пријављен на једној адреси, а да учини злочин да другом крају државе. Јавни подаци о педофилима нису помогли Америци. Стопа таквих злочина тамо је и даље много већа него у Европи. Зато мислим да треба да уведемо неку врсту старања државе о педофилима после издржане казне затвора, само у циљу да не понове злочин.

Политика: Да ли је наш систем довољно развијен да има могућност да прати те осуђенике кад изађу из затвора?

Шкулић: Нема заштите која је апсолутно сигурна. Али, Србија по броју тих дела не спада у европски врх. Иако су такви злочини у центру пажње јавности, нема их превише у Србији, а то би управо омогућило држави да лакше контролише те особе после издржане казне. Зато је, и без закона, веома важно да полиција има бољи контакт с грађанима, да им даје информације и да од њих добија информације.

Јовановић: Када је Марија страдала и када је пала сумња на тог комшију, полиција је одмах знала о коме је реч. Изговарали су неку шифру, с неком скраћеницом. Они су знали да је тај то спреман урадити. Полиција је знала да је он учинио силовање пре 20 година, иако није осуђен, а да је суд радио свој посао та жена не би била стигматизована и он би могао да се нађе у регистру силоватеља. Међутим, овако, и да смо имали тај регистар, он не би био у њему, али полиција је знала шта је урадио.

Политика: Ви нисте знали за то?

Јовановић: Не. Да сам то знао, никада не бих купио плац у његовом комшилуку нити бих допустио да његова сестра чува моју децу. Нико ме није упозорио на њега. Тек после злочина, говорило се да је једном био пријављен због силовања, али је та жена повукла пријаву, па никада није осуђен за то, већ је лечен од алкохолизма.

Политика: Како би „Маријин закон” регулисао контролу силоватеља и педофила?

Јовановић: После издржане казне јављали би се на сваких три до шест месеци у станицу полиције или у центар за социјални рад. За њих би били задужени одређени службеници, као што су у Америци надзорници условног отпуста. Они би водили рачуна где особа живи, куда се креће, да ли је променила место боравка, да ли негде ради, да ли има потребе за лекарском или неком другом помоћи.

Шкулић: Код нас се сада уводе повереници који се старају о условној осуди са заштитним надзором, па се њихов посао може проширити и на контролу бивших осуђеника за силовање и педофилију. Таква контрола мора бити прописана и Кривичним закоником и Законом о извршењу кривичних санкција јер је реч о посебној заштитној мери која се извршава после издржане казне затвора. Треба пронаћи начин и спровести то у дело.

Јовановић: За то се залажем. Нека стручњаци то правно уобличе да што пре заживи и да би сви могли да се владају по тим законима. Мој циљ је да се уведу такве репресивне мере које ће одбити силоватеље, да ниједно дете више не страда.