Лепе књиге лепо горе

„Иако је прошло подоста времена, о том злу, црној епизоди наше културне повјести, још се отворено не говори. Шуте актери, шуте жртве, ми који смо били против књигоцида и онда и сада, сви шуте због страха. И не треба их нитко увјеравати да је страх безразложан”, написаће у тексту „Лепе књиге лепо горе” Милорад Новаковић, уредник загребачке „Просвјете”. Истине ради, није се о овоме ћутало у Загребу. Од првих дана 1990. године, поред Анте Лешаје, свој глас немирења са стварношћу дало је много интелектуалаца: Милан Кангрга, Слободан Шнајдер, Дубравка Угрешић, Антон Лукежић, Игор Ласић, Далибор Форетић, Владимир Приморац, Нина Домазет, Даворка Вуков Цолић, Миљенко Јерговић... али њихова реаговања нису наилазила ни на какав одзив – ни на оспоравања, нису ни демантована, није било ни полемичких осврта. Они су, у духу опаске Данила Киша „да за интелектуалце овог нашег доба постоји само један испит савести, и постоје само два предмета из којих се пада, не на годину, него због којих се губи право (моралног) гласа једном заувек: фашизам и стаљинизам”, показали да су против сваког духовног аутизма.

Др Светозар Ливада такође је, у својим освртима на необуздане вербалне провале национал-шовинизма, упозоравао на етничко и културно чишћење хрватског простора. Управо је он први упозорио хрватску јавност на уништавање огромног броја свезака „Енциклопедије Југославије” 1995. године.

Новинар Александар Милошевић, који ће остати запамћен како је на почетку рата јездио Банијом и Кордуном заједно са дописником „Политике” Ђуром Ђукићем – звали су их „Боро и Рамиз”, приупитаће Велимира Висковића да ли је тачно да је само у Лексикографском заводу уништено 40.000 примерака „Енциклопедије Југославије”?

„Иако сам сугерирао да се те књиге потихо продају, камионима су отпремљене на мљевење. Протестирало се и против ’Опће енциклопедије’, а проблем је била и ’Ликовна енциклопедија Југославије’, чији је главни уредник био Жарко Домљан, тадашњи предсједник Сабора. Из трећег тома потом су извучени само хрватски умјетници”, одговорио је Висковић. А шта би на то рекао Мирослав Крлежа?

Посебно поглавље у уништавању књига чине приватне библиотеке. Неколико десетина хиљада књига нестало је у Дубровнику (Аполониова библиотека и документација) и у Бенковцу (Мила Савића и Ненада С. Косовића). Овоме треба придружити судбину библиотеке Радета Константиновића у Ровињу:

„Након што је ’херојски’ заузета, ’непријатељска’ утврда писца капиталног дјела ’Филозофија паланке’ најприје је дивљачки девастирана, а потом су и књиге и рукописи Константиновићеви бачени на улицу. Међу рукописима се налазио и дио преписке овог великог књижевника с другим великим литератом, Семјуелом Бекетом, па је књига ’Бекет пријатељ’, која је настала доцније, остала прикраћена за добар део њихове вишегодишње кореспонденције.”

Новинар Хрвоје Аппелт је половином 2003. објавио текст „Како је из ријечке свеучилишне књижнице нетало  30 тисућа свезака и књига? („ Јутањи лист“ 13.07.2003.)“...Криминалистичка полиција дошла је до скандалозних сазнања како су последњих осам година из архива књижнице бачене у смеће законом заштићене књиге и комплети часописа културолошке и књижничарске вредности.Из скупљене документације види се како је на незаконит начин из архива књижнице отписано и око 3.000 књига са статусом културног добра те око 150 наслова часописа, новина и других издања.“ Међу њима je  било је књига „из 16.,17.,18. и 19. столјећа“.

За потребе рада на овој књизи Лешаја је разговарао са одређеним бројем библиотекара. Из разговора с њима стекао је утисак да је већина библиотекара поштовала професионална начела. Избацивање књига у великој је мери било је резултат самовоље одређених људи. „Међутим, и та самовоља није настала сама по себи, него је била увјетована политиком искључивости која је тада владала у цијелом друштву”, тврди аутор „Књигоцида”.„Примјерице, у књизи наводим дебату из 1992. године у Сабору о уџбеницима. У тој је дебати Недјељко Михановић говорио о Војину Јелићу као четнику. Па закључује како у уџбеницима, ето, има Војина Јелића, а нема, рецимо, Петра Шегедина или Ивана Аралице, дакле, по њему, наших најбољих писаца. Уз то, каже Михановић, Јелић је не само четник, него ни естетски не задовољава да уђе у уџбенике, иако је својим романом „Анђели лијепо пјевају” ушао у едицију „Пет стољећа хрватске књижевности”. Аутор критичког предговора Бранимир Бошњак тврди да је ријеч о једном од најбољих романа у југославенским књижевностима. Неће, дакле, бити да естетски не одговара, него се ту радило о погрому писца који је дошао из Сабора. Непосредно након тога, Министарство просвјете и културе доноси спорни „Напутак за рад у књижницама основних школа”. Ту стоје оне већ познате ствари о томе да се из књижница морају макнути идеолошки наслови, књиге морају бити само на хрватском језику итд. Дакако, било је и примјера самовољних одлука самих књижничара. Рецимо, једну су књижницу у Истри и прије тога, дакле 1990. и 1991. године, очистили од непоћудних наслова.”

На питање новинара да ли му упућују претње што се дрзнуо да отвори овај проблем, Анте Лешаја је одговорио:

„Један анонимни Корчуланин упутио је позив да ме треба спалити. Шта ћете, рекао сам сину да је то добро, то ће нам уштедети за крематоријум и пренос урне у Корчулу.”