Куга српске економије

Готово да нема области живота коју не погађа "сива зона пословања". Колики је обим "сиве економије" у Србији никада се неће тачно знати, јер прецизним подацима о раширености те пошасти не располажу ни државе у којима "не можеш ни да умреш ако ниси платио порез". Претпоставља се да се у време када нас је свет држао у блокади у "економији подземља" стварало и до 50 одсто бруто домаћег производа. По неким рачуницама, од почетака 2005. године, када је почела примена пореза на додату вредност (ПДВ), она је сведена на око 30 процената.

Сви истраживачи обима "сиве економије" код нас слажу се да је она најраширенија у производњи и промету текстила, одеће и обуће. Зато су текстилци, кожари и обућари који легално послују протеклих година били најгласнији у захтевима да их држава заштити од нелојалне конкуренције оних који послују "на црно".

По речима Милана Кнежевића, председника Управног одбора Уније произвођача текстила, одеће, коже и обуће, у Србији више се сашије и прода "на црно", него легално.

–  У нелегалној зони пословања у индустрији текстила, одеће, коже и обуће годишње се обрне око две милијарде евра, а у целој привреди Србије и до пет милијарди – тврди Кнежевић. – Због тога државни буџет сваке године бива ускраћен за око милијарду евра прихода, а сива зона пословања сваког дана угуши на десетине легалних фирми. Зато је Унија текстилаца, кожара и обућара прошлу годину посветила алармирању свих надлежних да сузбију ову кугу српске економије. Задовољни смо што је практично забрањена нелегална  каталошка продаја иностране робе. Чињеница је и да Царина сада реалније одређује основицу за царињење робе из Кине и Турске, али комисиони још не послују као самосталне трговинске радње, што им омогућава да и даље закидају држави. 

Кнежевић подсећа да је држава сузбила нелегални увоз и промет течних горива и цигарета, али свакодневне слике по нашим пијацама и улицама потврђују да нелегална трговина одећом и обућом цвета.

– Нама је одавно јасно да држава свесно толерише нелегално привређивање у појединим областима као незванично, а наопаки и контрапродуктивни програм збрињавања армије незапослених. Због тога ћемо протестовати испред зграде републичке владе и поручити надлежнима да ћемо и ми изложити своју робу на картонским кутијама. То је једини начин да спасемо своје фирме од пропадања и да око 70.000 наших радника сачува своја радна места – поручује Кнежевић.

И Благомир Јовановић, секретар Удружења индустрије текстила, одеће, коже и обуће Привредне коморе Србије, тврди да је досадашњи учинак државе на сузбијању сиве економије далеко од очекивања.

– Произвођачи одеће и обуће, као и српска индустрија у целини, не захтевају од државе да их штити од стране конкуренције тако што ће отежавати увоз, већ да се легално увози, производи и продаје – истиче Јовановић и додаје: – Укратко, захтевамо да прописани услови пословања важе једнако за све. Производња на црно цвета, а надлежне инспекције контролишу само легалне произвођаче. И да апсурд буде већи, што више легални указују на пропусте инспектора, они све чешће претресају њихово пословање, а нелегални су и даље невидљиви.

Споразум о текстилу са Европском унијом омогућио је домаћим текстилцима да у протекле две године повећају годишњу вредност извоза за око 200 милиона долара. Посла је све више, али нема ко да шије, иако би ова грана сада могла да запосли око 30.000 људи. Тренутно на посао у Србији чека око 56.000 текстилаца и обућара, којима се више исплати да раде "на црно" и истовремено примају надокнаду за незапосленост него да се запосле код легалног послодавца.