Бити хит аутор

Позната шкотска књижевница Луиз Велш јуче је издвојила неколико сати да из Новог Сада, са Првог међународног фестивала прозе, дође и у Београд. У Библиотеци града Београда уприличен је разговор Луиз Велш и наше књижевнице Мирјане Ђурђевић која, такође, пише интригантну прозу са крими заплетима, а у разговору је учествовао и Предраг Шапоња, преводилац романа "Мрачна комора" и "Тамерлан мора умрети" Луиз Велш, који су објављени у зрењанинској "Агори" 2005. године.

Луиз Велш је прошле године објавила роман "Трик са метком", који је већ преведен на седам језика и по којем ће ускоро бити снимљен филм.

Није необично што Луиз Велш привлаче тајне и крими заплети у историјском контексту, јер је дипломирала историју на Универзитету у Глазгову, а једно време је радила у антикварницама и књижарама. Према речима Предрага Шапоње, роман из елизабетанског доба "Тамерлан мора умрети" (2004), Луиз Велш је уобличила као фиктивни дневник Кристофера Марлоа, драмског писца, песника и шпијуна 16. века, који се у три дана сукобио са свемоћним службеницима монархије, издајом и осветом, у потрази за Тамерланом, убицом који је побегао са страница његовог најкрвавијег комада.

– Пишући овај роман кренула сам од Марлоовог дела које ме је одувек привлачило. Марло је био песник који је написао неке од најлепших љубавних стихова на енглеском језику а, с друге стране, аутор је позоришних комада са необично много насиља. Тај контраст за мене је био прилично интригантан. У драми о Тамерлану приказао је зликовца који није кажњен за своја насилничка дела. Иако је Марлоова слика људске природе оптимистична, он је био свестан да зло у свету не бива кажњено. И његов живот био је фасцинантан, али нам је познато само неколико чињеница. Живео је у време велике репресије, ксенофобије и страха од епидемије куге, али и у доба када је уметност била у зениту. Виђао је одсечене људске главе, а ипак се одлучно супротстављао репресији. Историја је по мом мишљењу релевантна само уколико има додира са нашим временом, рекла је Луиз Велш.

О почецима свог прозног стваралаштва гошћа Београда рекла је:

– Имала сам више среће са кратким формама. У почетку сам желела да пишем као Џејмс Келдон, а онда сам схватила да њему то боље иде и пронашла сам свој глас.

Наше писце увек занима каква је потпора државе књижевницима у иностранству, и од наше гошће сазнали смо да у Шкотској држава подржава писце, али да фондови имају своје границе.