Кад је било Југе, није било туге

Од нашег специјалног извештача

Ријека – Загрепчанин Роберт Мартиновић Пургер и Шибенчанин Елвис, који би без проблема победио на такмичењу Прислијевог двојника у Вегасу, често свирају стару ствар Дина Мерлина „Мој је живот Швицарска”. Осим добре мелодије, Елвис и Пургер, поручују још много тога.

Ријечани су некада заиста имали такав живот. Били су Швицарска на Јадрану и они који памте та стара, прокажена времена, сећају се како је у доба социјалистичке Југославије, доходак једног обичног трудбеника Ријечког, по становнику, био једнак просечном становнику земље мог ручног сата.

– Све ти је ово са нашим бајним републикама отишло у… – причају четрдесетседмогодишњи Пургер и четрдесетдвогодишњи Елвис, док Сплићанин Миро, боем и Далмош, од оне старе сорте, као да је излетео са кастинга за наставак „Велог миста”, поједностављује оно што свирачи не говоре директно:

– У Југи смо били цареви, сада смо беда – шеретски се смеје Сплићанин, који са гитаристима из Загреба и Шибеника, лута улицама мултиетничке Ријеке. У Загребу, Пургеру нема живота. Ни Елвису у Шибенику.

Потом, да би ме уверили како су савршено озбиљни у свом југоносталгичарском дерту, крећу са свирком. Најпре доказују како је Бора Чорба и даље пожељан на Јадрану, урлајући „Погледај дом свој, анђеле”. Потом певају Оливера Мандића:

– Полудећу, полудећу… – настављају они са Оливеровим рефреном, привлачећи Ријечане који су се окупили у строгом центру, прослављајући наступајуће машкаре.

Чак је и на штанду, испред неколико комада лаког оружја, један од ветерана хрватске војске, некако нежно уздахнуо на помен бивше Југославије. Члан је „компаније за заштитне и истеражне делатности”, са суптилним називом „Преторијанска гарда”. Али преторијанац рмпалија, нешто виши од два метра и нешто крупнији од Шварценегера, осврнуо се око себе, уочио да га нико не посматра и признао да се „некада живело како доликује човеку”.

Ври на градској пијаци, међу тезгама, у оном дели Ријеке који засипа велика плима, па се последњих месеци догађа да се од снаге мора, подиже тло. Или се тако бар чини Славици Марић, пензионерки пореклом из Книна, која виче муштеријама, довикује се са комшијама на тезгама – брбљивим Македонцем и ћутљивим Албанцем – савршено се уклапајући у полифонију коју стварају Пургер, Елвис и улични оркестри што најављују карневал. Од морских плодова до парадајза, од рикула до маслина, преливају се боје воћа и поврћа, савршено се уклапајући у архитектонско богатство којим доминира барокни градски торањ са сатом – чувена „ура”.

Пензионерка Славица и даље кука над својом тешком судбином. Била је спремачица, живи од пензије од 180 евра. Било је довољно да кажем да долазим из Београда, па да започне са уобичајеним ритуалом продаваца на пијаци. Ајме мени, што би рекао Сплићанин Миро, овај сиромашни свет би оживео маршала, пришио би му још једну звездицу на еполети, „само нек у море побаца новобогаташе и оне који су се обогатили на народној несрећи”.

– Док је било Југе, није било туге – сетно ће Славица, а потом се јавља на мобилни телефон, истовремено разговарајући са муштеријама.

У канцеларији Видоја Вујића, жупана Приморско-горанске жупаније, свакако да није званична политика пустила сузу за Југом, за којом транспарентно и са поприличним револуционарним набојем тугују Пургер, Елвис, Миро и Славица. Међутим, када слушам жупана Вујића, који говори како је пропала ријечка индустрија, како се људи масовно учлањују у политичке партије да би се запослили у јавном сектору, како никоме не пада на памет да ради код приватника – ако га баш мука не натера – и како је наталитет такав да ће за педесетак година једва бити и Хрвата и Срба, питам се, где сам то ушао: код хрватског или српског политичара.

Некада смо живели у срећнија времена, сада животаримо у истоветном моделу транзиције која вечно тече. Индустријски гиганти су нестали, попут „Торпеда”, хрватске фабрике трактора, или чувене конфекције РИО, која је извозила, можете мислити, одела у Италију, а оно што је преостало, носили су друштвено-политички радници Хрватске. И највећа хрватска лука тоне у кризу, и она се са изгубљеним фабрикама и бродским контејнерима налази на терминалу успомена оног губитничког света са пијаце, или са корзоа под уром, којима се често подсмевамо… Ваљда зато, јер нас подсећају на времена када смо били нормални.

На тераси „Скај бара”, са чијег крова се види панорама Кварнерског залива, ћаскам са бизнисменом Златком, Србином из општине Вишково, која се простире на брду изнад Ријеке, о феномену туге за Југом. Златко је сувише прагматичан да би га дотицала та ирационална носталгија. Он послује са Словенцима, одржава везе са Београдом, кокетира са пословним људима севера Италије, али признаје како га сваки иоле обавештенији дошљак у Ријеку, чим зине, упита за неке од омиљених топонима из ју-митологије: где се налази фудбалски стадион „Кантрида”, шта ли је са левим крилом Ријеке Дамиром Десницом и возе ли се и даље мото-трке – или се можда снимају вестерни – на опасном Гробничком пољу.

Они млађи, питају само једно: „Да ли је Северина и даље у Ријеци или се вратила мужу, у Србију.”