Одлазак неодољивог Талета

Глумац Јосиф Татић, миљеник београдске позоришне сцене умро је прексиноћ у сну, у 67. години живота. Рођен 13. априла 1946. године у Новом Саду, у уметничкој породици, Татић је врло рано испољио сценски таленат. Његови родитељи Бранко и Христина такође су били глумци.

Јосиф Татић кога смо протеклих дана гледали у лику Божидара Солдатовића Јатаганца у серији „Бољи живот” студирао је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, а члан Југословенског драмског позоришта постао је 1968. године.  Играо је и на другим позоришним сценама: Звездара театру, Народном позоришту у Београду, Студентском културном центру, као и у родном новосадском Српском народном позоришту.

Улоге које су обелижиле његов сценски живот су ликови Слободана Михајловића у представи „Шовинистичка фарса” и Танасија Виторовића у серији „Грлом у јагоде”.

У једном од интревјуа „Политици”, на питање како му сада  доживљава серију „Грлом у јагоде”, Татић је одговорио:

 „Грлом у јагоде” нисам ни гледао, док није било видеа и док нису репризиране. Када сам снимао ту серију и када је приказивана, ја сам као млади глумац свако вече играо у позоришту. Гледао сам је знатно касније. Нисам заљубљен у себе на платну и ТВ екрану, али своје серије погледам у паузи преноса неких фудбалских утакмица. Те серије и данас делују занимљиво, поготову када видите себе од пре 20, 30 година, а сви око вас уздишу и коментаришу како сте били лепи.

Популарни Тале, како су га звали његови пријатељи, колеге и обожаваоци током богате каријере остварио је велики број позоришних, телевизијских и филмских улога. Готово да нема филмског хита у којем није играо: „Хајдук”, „Балкан експрес”, „Јагоде у грлу”, „Последњи дан у Монци”, „Византијско плаво”, „Андерграунд”, „Боље од бекства”,... до „Лавиринта”, „Белог одела”, „Професионалца”, „Турнеје”...

 „Трудим се да не гњавим и да будем брз глумац. Мој узор на филму је Хемфри Богарт, који је за десет секунди знао да изговори двадесет хиљада глупих реченица и да при том не трепне”, знао је да каже познати уметник.

Последњих година играо је само у матичном ЈДП-у, у драми „Хадерсфилд”, за коју је добио бројна признања. Ова представа је доживела више од сто педесет извођења, а по истоименом комаду Угљеше Шајтинца је снимљен и филм. Било је предвиђено и да глуми у филму „Тесна кожа пет”.Играо је у више од четрдесет представа међу којима су: „Кад су цветале тикве” (1969), „Спасени” (1971), „Дундо Мароје” (1976), „Пучина” (1977), „Балкански шпијун” (1983), „Муке по Живојину” (1985), „Сеобе” (1986), „Ваљевска болница” (1989), „Кнез Павле” (1991), „Маин Кампф” (1993), „Троил и Кресида” (1994), „Буре барута” (1995), „Молијер – још један живот” (2003), „Италијанска ноћ” (2004), „Хадерсфилд” (2005).

Јосиф Татић ће остати упамћен и по томе да је интервјуе доживљавао као одлазак зубару. Неодољиви Тале обожавао је певање. У младости је тренирао бокс, али је од професионалне каријере одустао после треће борбе и првог нокаута.

Б. Г. Требјешанин

------------------------------------------------------ 

На вест о смрти:

Светлана Бојковић: Дубоко ме је потресла вест о прераном одласку нашег друга из младости. Ми, његове колеге, остајемо сиромашнији за једно драго добро биће и дивног глумца.

Михаило Миша Јанкетић: Изненађенисмо. Нисмо то очекивали. Били смо јако добри пријатељи, заједно смо радили, снимали. Јосиф Татић је био сјајан глумац и изнад свега добар, добар човек. Тешко је изубити таквог пријатеља. Тужан сам због његовог одласка.

Горица Поповић: Са великом тугом  сам примила вест о Талетовом одласку, јер је био изванредан глумац, а пре свега добар човек и искрен пријатељ. Кад год вам оде неко близак, осетите као да вам је неко одузео добар део живота. Ми смо били глумачки саборци. Често смо радили заједно, не само у „Бољем животу“ где чак нисмо били ни диретну партнери, него и у другим пројектима. Радили смо сећам се представу „Краљевић Марко супер стар“ у Подгорици. Оставио ми је лепа сећања препуна анегдота са тих проба. Сећам се са којим емоцијама смо снимали филм „Професионалац“. Јосиф Татић је био добар човек и ово је заиста огроман губитак за све нас. Последњих година се мало повукао, што ми је јако жао.

Јуче сам послала поруку Светлани Бојковић гледајући серију „Бољи живот“ како смо сви били млади и лепи, она ми је одговорила духовитом поруком. А сат времена касније морала сам да још пошаљем и ову тужну поруку.

 Ђурђија Цветић: Ми смо од прве  године Академије били заједно. Заједно смо стартовали у позоришту, у матичном ЈДП-у. Заједно смо играли небројено пута и на филму, телевизији, и у позоришту. Дружили се. Он је део мог живота, део моје младости, сазревања. Толико сам га волела да га нисам раздвајала од свога брата. Бринула сам због њега, због крхког здравља. Вест о његовој смрти затекла ме је на  представи и јако смо се потресли. Сви смо се уплаканих очију на крају представе „Дон Крсто“ поклањали публици. Са њим је отишао  добар део мога живота.

Јован Ћирилов: Јосиф Татић је био типичан глумац без типичних особина глумца, уколико су клишеи о глумцима уопште истинити. Као изданак глумачке породице имао је уграђен код глумачке етике,

а то је правило да глумац ваља да си на сцени, а не да глумиш глумца у животу. Управо то је  волела његова публика. Припадао је  ваљаној реалистичкој београдској школи, а то значи да је играо неконвенционално свет који је видео око себе. Истовремено имао је смисао за савремено, а не помодно. Колико год свој,  предано је служио колективном театарском чину, што је битна карактеристика и традиционална врлина његовог и мог Југословенског драмског позоришта.

Милош Параментић:Збогом добром глумцу, великом човеку, људини, боему. Збогом Кристинином тати коју је, тако малу а највећу, научио да говори Стерију и пева Џенис Џоплин. Хвала му за прегршт дивних улога, ноћи, прича, посебно у име још две групе “његових “: преферанс тима из Салона ЈДП и Златибора, који је обожавао са све његовим Пајом, Кићом, Јовашем..