Елисон за поверење

Стара рокерска изрека каже: „Када ти у животу лоше крене најбоље је да на тренутак застанеш, размислиш, дубоко удахнеш и – напишеш баладу”. А један од оних који су у томе били и те како вешти, свакако је Елвис Костело. Његова композиција „Елисон” преко ноћи се уселила у срца свих који су били заљубљени или су веровали да то јесу.

Костело (1954) се на музичкој сцени појавио крајем седамдесетих, у лику класичног рокера из педесетих година, налик на некадашњу велику звезду – Бади Холија. Ипак, његов „озбиљан” изглед није био случајан. Наиме, пре уласка у рокенрол арену бавио се – компјутерима. У ери „хипика” и сличних у то време ушанчених ликова, такав имиџ имао је прави ефекат: уливао је поверење девојкама, па и њиховим мамама. Уз песму „Елисон” сва женска срца су му била отворена.

Ово, међутим, не значи да није било и оних који су у његовим стиховима покушавали да пронађу и увек постојећу скривену поруку. Тако су неки речи у којима се тражи „више светла” и заклиње у „поштене намере”, протумачили као причу љубавника који је – ликвидирао вољену. Мистерија је потенцирана и одбијањем Костела да се изјасни ко, заиста, стоји иза имена Елисон. Једноставно, сматрао је да би такво улажење у детаље песми само одмогло. И то у тренутку када јој је на свим листама ишло веома добро.

Када је снимио први албум „My aim is true”, 1977, Костела су, због цинизма и беса присутних у његовим стиховима, углавном везивали за панк и нови талас, музичке правце који су у то време били веома актуелни. Ипак, бољи увид у његову музику открива да је инспирацију црпео из свега што му је било блиско: кантрија, регеа, попа… Једноставно, није желео стилски да се ограничава.

Необично је и то да су продуценти у САД, пре нegо што су издали „Елисон”, снимак „обогатили” звуком виолина на синтесајзеру, додатним пратећим вокалима и ехом. Тиме је песма, на неки начин, изгубила црту првобитне искрености, али се дефинитивно приближила осећајима размажених америчких слушалаца. Куриозитет је и да је „Елисон” у САД издата и у – моно верзији.

Да праве песме налазе пут не само до душа слушалаца већ и колега из бранше, показала је и „Елисон”. Снимила ју је и чувена америчка певачица Линда Ронштат, а Костело поново, али тада са Билијем Џоом Армстронгом, певачем групе „Грин деј”.

Костело до врха није дошао пречицом. Обиграо је све пабове по Ливерпулу и Лондону, градовима на које многи, с правом, гледају као на колевку британског рокенрола. Није се либио да своје демо снимке нуди разним издавачима, али без успеха. Упалило му је тек када их је понудио „Стиф рекордсу”, али не сасвим. Интересантнији им је био као аутор него као извођач. Тек 1977. издавачи су признали његов таленат и понудили му уговор као извођачу. Требало му је само три недеље да доспе на насловне стране свих музичких часописа у Великој Британији.

Последњих година о Костелу се није много говорило. Ипак, крајем 2012. поново се огласио издавањем компилације назване „In motion pictures”, која је садржала песме компоноване за филмове.

-----------------------------------------------

„Елисон”

Забавно је видети те после толико времена

И то како изгледаш.

Јасно ми је да ниси импресионирана

Али чуо сам да си оставила оног мог другара

Па скини тај костим за журке

Нећу да одлутам у претерану сентименталност

Као сви остали слављеници

Пошто немам појма да ли си заљубљена у некога

Знам само да то нисам ја

Елисон, знам да те овај свет убија

О Елисон, моје намере су часне

Па, видим, сада већ имаш мужа

Да ли је дозволио да своје прелепе прсте спустиш на свадбену тору

Навикла си да га држиш под руком

Убеђен сам да је узео колико год је могао

Понекад пожелим да те прекинем у причи

Када чујем глупости које изговараш

Мислим да би неко требало да упали рефлекторе

Пошто не могу да те гледам овакву

Елисон, знам да те овај свет убија

О Елисон, моје намере су часне…