Да није жена – пропаст!

Берлин- Ако је судити по првим фестивалским данима и филмовима виђеним у главном такмичарском програму, све ми се чини да ће жири морати да снизи своје критеријуме како би, међу не претерано убедљивим делима, пронашао оно вредно награђивања „Златним медведом”.

Ни руски филм „Дуг и срећан живот” Бориса Хлебникова, није оставио претерано снажан утисак, иако је реч о људској егзистенцијалнистичкој драми са пуно потенцијала, причи о трагедији пристојног човека који не пристаје да утоне у живо блато корупције и похлепе. Америчком филму „Неопходна смрт Чарлија Кантримена” дебитанта Фредерика Бонда, није уопште место у главном такмичарском програму, али је ваљда то што у њему главну улогу игра популарни Шија Лабеф, био довољан аргумент Дитеру Кослику да га програмира тамо где му није место. Бондов „Чарли Кантримен” је непрепричљива измишљотина,лаконско и плитко поигравање са оним – „како мали Перица замишља егзотични исток Европе”. Главни јунак ничим изазвано креће из Америке за Букурешт где се дешава радња филма, успут извршава обећања дата духовима мртве мајке и напрасно умрлог сапутника у авиону, среће љубав свог живота и суочава са опасним румунским криминалцима. Другим речима, будалаштина.

Разочаравајући је и играни филм, иначе врсног канадског документаристе (и филмског критичара) Дени Котеа, под називом „Вик и Фло су среле медведа”. После обећавајућег почетка и упознавања са главним јунакињама, следи серијал неоправданих ексцентричности, бизарности и мистерија, као и градња вештачког света, који одбија гледаочеву пажњу.

Повољније утиске оставила су три филма са прилично снажним женским ликовима. Немачки филм „Злато” Томаса Арслана, са Нином Хос у главној улози, ревизионистички је вестерн, визуелно раскошна период-драма са јаким осећајем аутентичности, прича о немачким имигрантима у Америци коју тресе „златна грозница”. Арслан се чврсто држи свих познатих стандарда филмова о Дивљем западу, али је највештији у наглашавању сурове реалности. Филму озбиљно недостаје емотивност и по која трунка хумора. Партнер Нини Хос, у улози чврсте и у својим одлукама непоколебљиве жене јесте Марко Мандић, словеначки глумац и европска филмска звезда...

Иако средовечан, и лик Глорије у истоименом филму чилеанског редитеља Себастијана Лелија, веома је привлачан. Ово је до сада и најпривлачнији и најтоплији филм у званичном главном програму. Лелиова „Глорија”, у којем је изврсна глумица Паулина Гарсија, трагикомедија је о крхкости наде и болности животних истина и чврсто саздан портрет 58-годишње разведене жене, која има снагу да избори са усамљеношћу и одбаченошћу и супродстави вртлогу супротстављених осећања.

За гледање је привлачан и француски филм „Монахиња” Гијома Никлуа, још једна од многих екранизација романа Дени Дидроа (најпознатија је она са потписом Жака Ривета из 1966. са Аном Карином у главној улози), за своје време смелом критиком цркве. Никлуова верзија је више концентрисана на судбину младе жене, која се бори против немилосрдног система, а који уништава појединца и са лакоћом се развија у универзалну безвремену драму. У улози девојке која постаје монахиња, супротно својој вољи и веровањима, је млада француска глумица Полин Етијен, а у филму игра и Изабел Ипер...

-----------------------------------------------------------------------------

Изврстан Богдан Диклић у „Одбрани и заштити”

Београдски филмски глумац Богдан Диклић, заслужио је сваки аплауз који је добио после премијере хрватско-босанско-херцеговачког филма „Одбрана и заштита” Боба Јелчића, о ожиљцима које је на Мостар и његове житеље оставио рат и подела града на хрватски и муслимански део. Са партнерком Надом Ђуревском, Диклић носи овај менталитетски, дисхармонични и по унутрашњем осећају људи, катастрофичан и безнадежан филм, у којем је Јелчић као редитељ бескомпромисан и у изразу и у стилу, блиском „Догми”...