Година лава

Пре неколико година, на Ибарској магистрали, тој физичкој и метафизичкој кичми Србије, видео сам натпис: ПРОДАЈА ЛАВОВА. У први мах помислио сам да се поред пута сместио трговац опреме за циркусе и менажерије који, ето, заинтересованим пролазницима и могућим купцима даје до знања да су, уз уобичајену понуду, у његову радњу стигли и примерци врсте Panthera leo. Без тих царева зверињег царства не може се замислити васколика хералдика, али ни поштени циркус.

Лав изазива неподељену пажњу: његово тело је савршено обликовано, у његовој гриви – као код Самсона – похрањена је снага. Списак онога што лав симболизује био би подугачак: поред силе, царске моћи, он означава правду, лав је злато и бојом и вредношћу, он је Сунце на земљи. Не само зато што је знак јеванђелисте Марка, доносиоца истините речи која спасава свет, лав се препознаје као слика моћи изговореног или написаног.

Већ више од седамнаест векова на нашим просторима не живе примерци ове врсте. Кажу да је њиховом нестанку, поред климатских промена, допринела и повећана потрошња звериња у аренама Рима и других великих градова империје на заласку. То, наравно, не значи да су лавови нестали. Ако се осврнете, видећете да су они свугде око нас: на звекирима капија, робним маркама, грбовима, у излозима продавница играчака... Све више их је у двориштима кућа, на оградама и нарочито на капијама новоподигнутих кућа широм Балкана.

Недавно је нека од телевизија, поводом афере са незаконито стеченим дипломама на Универзитету у Крагујевцу, приказала разговор са човеком запосленим на осумњиченом факултету. Тај неформални сведок је, да би нагласио материјални статус приведеног лица, нагласио да продавац испита има кућу "с’лавови".

Бетонски лавови, сами по себи, не означавају да је власник куће пребогат: цена најчешће уграђиваног примерка је мање од хиљаду динара. За лава у природној величини потребно је издвојити нешто више, али ни то не спада у домен финансијски недостижног. Други статусни симболи, данас, на почетку двадесет првог века, коштају неупоредиво више.

Шта је то што некога нагони да сагради ограду која изгледа још раскошније од куће у дворишту и на њу постави бетонске стражаре у обличју лавова? Естетика "вртних патуљака" је феномен средњоевропских земаља – у наше поднебље она је, делом, пренета и посредством "гастарбајтера". У неким случајевима то може бити покушај да се успостави сазвучје са "златним временима" нaшег средњовековља, не стоје ли клесани лавови на порталима краљевских задужбина? У приградским срединама често ћете наићи на неку врсту компетиције: први пар бетонских звери уз капију покреће лавину лавова, право надметање.

Један од разлога кризе модерне у области архитектуре била је њена нормативна униформност. У прегледима светског градитељства често се репродукује Корбизијеов низ сведених кућа за раднике. Књиге доносе искључиво фотографију снимљену одмах по изградњи. Неколико деценија касније те беле, минималистичке куће у низу нису биле ни налик изведеном стању: сваки власник је интервенисао, неки мање неки више, преградњом, бојењем, допунама, орнаментима који су у поетици модернизма били виђени као злочин. У земљама које су данас на различитим степенима "транзиције" један од најснажнијих токова модернизације друштва био је у области архитектуре – то је често резултирало безличним блоковима за масовно становање. Отуд је, после слома реалног социјализма, потреба за "декорисањем" нарочито изражена. Не треба све то разумети као ситуацију у којој се "обични људи", својим укусом или неукусом, стављају изнад постулата највећег архитекте двадесетог века: на делу је једноставна (а често потцењена) потреба људи да се разликују од других. Овде и сада, бетонски лав је материјализација те потребе за разликовањем. Али, исто тако, то је једна од слика вредносног система који је на снази у Србији и околним земљама: разлика се тражи у домену моћи, стварне или тек жељене, свеједно.